A da mi malo dišemo na stadionima: Lični stav Sonje Atanasijević

Uzmimo za primer vremešnu gospođu u gradskom autobusu, sređenu od glave do pete, namirisanu skupim parfemom, usana namazanih crvenim ružem. Dok ne progovori, sve je u redu. Ali, kad iz tašne izvadi mobilni telefon i otvori usta, zapaziš da nedostaje nekoliko zuba. Da li je reč o siromašnoj osobi, ili samo o osobi koja ne ume da napravi svoje životne prioritete?

Srbija mi sve više liči na nalickanu krezubu staricu. Za lickanje koristi preskupe novogodišnje jelke na gradskim trgovima, muzičke fontane i ostale čarolije, sada i fudbalske stadione, po najvišim svetskim standardima. A ispod plašta od sjaja, luksuza i kiča – truli zubi u vidu svakojakih oblika siromaštva i zapuštenosti zemlje, od nedostatka kanalizacije do zatrovanog vazduha.

Izgradnja stadiona u Leskovcu, Loznici i Zaječaru koštala je ukupno oko 80 miliona evra. Samo za održavanje trave potrebno je 15 do 20 hiljada evra mesečno. A kako predsednik obećava, biće još ovakvih zdanja širom zemlje. Izgleda da nam počinje epidemija fudbalskih stadiona.

Dobićemo i nacionalni u Surčinu, koji će, prema nekim procenama, koštati oko 900 miliona evra. I sve to iz državnog budžeta, dakle, od naših para, što znači da smo mi bogat narod, samo toga nismo svesni.

Dakle, prioriteti. Kako je moguće da su stadioni prioritet u odnosu na zagađenje vazduha? Godinama je Srbija među najzagađenijim zemljama u svetu.

Uz mnoštvo nesigurnosti i neizvesnosti koje prate ovdašnji život, postoji jedna stvar koja „ne izneverava“. Kako krenu hladni dani i počne grejna sezona, vazduh postane vidljiv i opasan po zdravlje. I istog časa pada u vodu priča koju vlast uporno plasira – da je saobraćaj glavni uzrok zagađenja vazduha.

Krivi smo svi mi zato što smo sve imućniji i imamo sve više automobila. E, pa, nismo. U toku leta vazduh je uglavnom čist, a saobraćaj ništa manje intenzivan. Ne moraš da budeš stručnjak za ekologiju, pa da zaključiš da su glavni krivci, osim prljave industrije, individualna ložišta. I kako je moguće da se novac iz budžeta ne usmerava na subvencije domaćinstvima za prelazak na centralno grejanje, umesto na izgradnju stadiona?

Šta tek reći na to da desetine hiljada domaćinstava i dalje živi bez kanalizacije. U redu, mogu i stadioni, ali valjda se prvo srede zubi, pa se onda obuče skupa odeća i stavi ruž na usne. Zubi su se morali srediti čak i pre izgradnje auto-puteva koji su koštali nekoliko puta više nego što je to slučaj u Evropi i regionu.

Pre nekoliko dana aplikacija AirCare za moju lokaciju u Beogradu pokazivala je ljubičastu boju, broj 142, što znači ekstremnu zagađenost, kada se prozori ne otvaraju i ne izlazi napolje. U Leskovcu, na primer, tog jutra brojka je iznosila preko 300. Doduše, ovaj parametar važio je za centar tog grada.

Ne znam kako je bilo u zoni novog modernog stadiona. Nemoguće da će vlast dozvoliti da fudbaleri trče za loptom i punim plućima udišu otrovne PM čestice.

Zar stadioni ne služe za promociju sporta i zdravog života? Lekari stalno upozoravaju da se časovi fizičkog vaspitanja ne održavaju na otvorenom kada aplikacije pokazuju loš vazduh. Da podsetimo, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji godišnje prerano umre oko 7000 ljudi zbog izloženosti zagađenom vazduhu, po čemu se naša zemlja našla na drugom neslavnom mestu u Evropi.

To nas navodi na pomisao da nova velelepna sportska zdanja u Leskovcu, Loznici i Zaječaru, imaju skrivene, najmodernije prečišćivače vazduha koji uspešno uklanjaju zagađenje u samom objektu, ali očiste i malo neba iznad njega. Taman toliko da se sit nadišeš čistog vazduha dok si na tribini. Ne treba ti maska.

A kad smo kod maski. Ne znam kako se vladajuća stranka nije dosetila da u predizborne poklone koji već neko vreme putuju od vrata do vrata širom zemlje, zapakuje i gas maske. Ako baš moraš napolje kad ti aplikacija kaže da to nikako ne činiš bez preke potrebe, lepo staviš tu masku na glavu i izađeš iz kuće. Ali, šta kad se baš uželiš čistog vazduha?

Da kao nekad izađeš u šetnju, gledaš u zelenilo, i dišeš duboko. Postoji rešenje. Opet staviš gas masku na glavu i odeš na stadion izgrađen po najvišim UEFA standardima, koji će ionako uglavnom biti prazan, a prima čak 8000 posetilaca.

Već vidim kolone ljudi opremljenih gas maskama, kako hrle na nove stadione. Čuli da je tamo vazduh čist. Posedali na tribine, posedali i na travu, prethodno prostrli ćebence, skinuli maske. Poneli i hranu. Ako mogu Parižani da jedu na travi u Luksemburškom parku, što ne bi i građani Srbije – na skupoj travi svojih velelepnih stadiona.

Eno i lokalnih slikara na tribinama, postavili štafelaje i hvataju prizore doručka na travi kakve svet dotad nije video. Biće tu izgleda ne samo novih fudbalskih zvezda, već će se pojaviti i neki novi Mane, Mone, Renoar…

A tek nacionalni stadion u Surčinu. Ne zove se on uzalud nacionalni. Ako se u međuvremenu nastavi trend iseljavanja mladih iz Srbije, trend bele kuge i preranih smrti usled zagađenja, procenat stanovništva koje će tamo odlaziti da bi udisalo čist vazduh, neće biti zanemariv, čime će to velelepno, kolosalno zdanje, opravdati svoju titulu nacionalnog stadiona. Konačno će se ostvariti Tarabićevo proročanstvo “svi Srbi pod jednu šljivu”, samo što smo u 21. veku, pa umesto šljive, imamo stadion. Po najvišim svetskim standardima.

I, dobro, zašto to vlast radi? Gospođu iz gradskog autobusa možemo i da razumemo. Lakše joj je da kupi novu odeću, nove cipele, nego da ode kod zubara. Uzgred, prema istraživanju Instituta Batut, u Srbiji više od 700 hiljada ljudi nema nijedan zub. Siromaštvo ili lenjost, šta drugo? Ali, kako razumeti državu? Zašto skupa odeća i šminka, a vilica bezuba?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.