Ako neki misle…

Nepunih mesec dana kasnije ubili su ga dok je išao na posao. Na žalost svih nas, koji smo ga podržavali i verovali mu, pogrešio je. Njegovim odlaskom Srbija je krenula unazad.

Optimizam koji je širio, planovi koje je prezentovao, nove ideje, novi koraci ka drugačijem i organizovanijem životu, ne tragom su nestali. Sve se zaustavilo i rastočilo. Njegovo delo ostalo je zabeleženo u knjigama, intervjuima i snimcima sa javnih nastupa.

Verovao je da većina građana Srbije i njegovih bliskih saradnika dele njegov entuzijazam i želju da se zajednički radi na kreiranju novih sistema funkcionisanja i vrednosti. I u tome je pogrešio. Izmučeni ratovima, inflacijom, nemaštinom i političkim terorom većina je želela mirniji, sigurniji i prosperitetniji život.

Problem je bio u tome što njihove želje nisu bile praćene i njihovim angažovanjem da se one ostvare. Mislili su da je dovoljno što su uspeli sve da prežive i što su svojim glasovima na čelo države doveli druge ljude.

Ti drugi ljudi treba da pokažu šta znaju, a oni će čekati taj trenutak i u tišini ih podržavati. Mnogi su shvatali promene kao fizičko izmeštanje iz jednog ružnog i mračnog perioda u novi, svetao i komforan. U njihovom misaonom poretku nije postojala celovita ideja da treba u gradnji novog sistema da učestvuju svi činioci zajednice.

Zbog toga su čekali i zanovetali. Mnogi od premijerovih bliskih saradnika nisu čekali, već su koristili postojeće stanje euforije da sebi obezbede neko unosno mesto ili respektabilnu poziciju odakle će moći da kontrolišu ekonomske resurse i druge ljude.

Neki od njih nisu se ni trudili da razumeju šta premijer smišlja i šta bi da promeni. Bilo im je dovoljno da se sklone ljudi iz bivšeg režima, jer nisu se oni borili protiv bivših nosioca funkcija i moći, zbog njihovog bezakonja i lopovluka, već da bi zauzeli njihova mesta.

Dok su oni gledali oko sebe a premijer u budućnost stvorio se jaz između njih.

Zaslepljeni otvorenim mogućnostima za sopstveni napredak nisu bili dorasli istorijskoj ulozi koju je trebalo da preuzmu.

Ponašali su se kao ratni pobednici koji treba da podele plen. Zaokupljen velikim planovima i idejama premijer nije imao vremena da se bavi karakternim osobinama svojih saradnika. Promakli su mu koristoljublje, vlastoljubivost, beskrupuloznost i dvoličnost mnogih iz njegovog okruženja. Bivao je sve usamljeniji i sve češće u manjini kod donošenja važnih odluka i njihove realizacije.

Deklarativno su prihvatani njegovi principi i stavovi, ali su zajedničke akcije gubile kohezivnost i cilj je bivao sve dalji i neizvesniji.

Dok je premijer sa nesvakidašnjim elanom pokušavao da probudi i motiviše sumnjičave građane i dok su ga neki njegovi saradnici otvoreno ili prikriveno ometali u tom naumu, ustale su i ujedinile se zločinačke snage bivših vlastodržaca. Imale su jasan cilj i konkretnu metu.

Neko iz te opskurne grupe je povukao oroz smrtonosnog oružja dok su iza njega stajali svi oni čvrsto opredeljeni da se nekakve promene ne dogode. Uspeli su.

I danas, posle 20 godina oni su tu, u vlasti, na značajnim pozicijama, sa kojih svojim nedelima brišu ideje Zorana Đinđića.

Tokom protekle dve decenije stasale su nove generacije, među kojima su mnogi koji ne znaju ko je Zoran Đinđić i zbog čega je streljan (izraz Svetislava Basare).

Okupirani su pisanjem i čuvanjem grafita koji veličaju ratne zločince, vulgarnim shvatanjem pravoslavlja, litijama i „čuvanjem“ Kosova. Jedan od osuđenih za ubistvo premijera izlazi iz zatvora ovih dana, neki su već izašli.

Zločinačko glasilo aktuelnih okupatora, Informer, promoviše knjigu prvooptuženog Zvezdana Jovanovića. To je Srbija danas posle 20 godina od zločina od koga se nikada neće oporaviti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.