Alan Ford

Čudo koje se desilo u Srbiji?

Naravno ne, vest je iz Poljske. Ovde se odluke Predsednika principijelno ne dovode u pitanje, ma koliko one bile u sukobu sa istinom ili logikom…

Tako pre dva meseca u Obrenovcu, naš predsednik slavodobitno objavljuje da „će Srbija imati najviše autoputeva u regionu“ podgrevajući tako još jednom nikada zaboravljeni mit o Srbima kao posebnom, „nebeskom narodu“. A šta se stvarno dešava samo dva meseca kasnije? „Blic“ kaže da je u Srbiji „najveći saobraćajni čep koji traje već treću nedelju i da su na putu Beograd-Niš kod Končareva kilometarske kolone“…

Predsednik se našao u veoma nepovoljnoj situaciji kada je otkriveno da je njegov telohranitelj tukao demonstrante te je telohranitelj dobio otkaz kada je objavljen snimak na kojem se vidi kako tuče jednog muškarca i odvlači ženu na demonstracijama…

Čudo koje se desilo u Srbiji?

Naravno ne, vest je vezana je za predsednika Makrona. Ovde se odluke Predsednika principijelno ne dovode u pitanje, ma koliko one bile u sukobu sa istinom ili logikom…

Za razliku od Makrona Vučić opravdava nasilje na svojoj inauguraciji rekavši da su „možda mogli blaže da ih uklone“, ali su to morali da urade da bi sprečili „masakr i nemire“ na svečanosti. Na ovaj način umesto na aktuelnog francuskog predsednika Vučić sve više počinje da liči na Makronovog slavnog prethodnika Luja XIV, koji takođe nije voleo da mu se kvare svečanosti…

Ako je logika filozofska disciplina koje se bavi formom mišljenja i pravilima valjanog zaključivanja, šta reći o izjavi našeg Predsednika da je po pitanju pregovora o Kosovu „valjda bolje nešto nego ništa“, osim da je na izvornom tragu logike Alana Forda „ako kaniš pobediti ne smeš izgubiti“.

Kada na primer Vučić kaže: „Srbija želi mir i nikoga ne želi da ugrožava, ali mora da se naoruža jer nećemo više praćkama na lovačke avione“ retko se ko seti da je to reminiscencija poznate maksime Alana Forda „naoružaj se i beži“.

I nisu slučajno Alan Ford i Aleksandar Vučić popularni u Srbiji. Još od turskih vremena ovde se uči da se svaka vlast bespogovorno poštuje i ne dovodi u pitanje jer „ne može šut sa rogatim“. Odavno se ovde ukorenilo uverenje o besmislenosti borbe protiv bilo koje vlasti, ma kakva ona bila. Što bi rekao Alan Ford „bolje živa kukavica nego mrtvi heroj“.

I ništa nije slučajno u Srbiji. Predajemo se i dozvoljavamo da drugi misle umesto nas, nametajući nam takvo mišljenje kao naše. Iako Kjerkegor tvrdi da nema univerzalnih istina one su, izgleda, ipak dostupne našem predsedniku. Sa prezirom Vučić gleda na Kjerkegora koji tvrdi da opšta znanja koja važe za sve ljude, ne postoje. Svaki pojedinac, govorio je Sjeren, mora biti svestan odgovornosti pred izborima koje čini u životu – odluke ne smeju biti pod uticajem nazovi opštih i objektivnih standarda, već pre svega pod uticajem subjektivnih. U Srbiji danas retko ko Danca ume da čuje.

U matici svoje velike filozofske misli Kjerkegor je govorio – „valja misliti da bi se živelo, a ne živeti da bi se mislilo“. Ovakav egzistencijalistički i liberalni stav potpuno je suprotan aktuelnim težnjama savremene vlasti: naše je da radimo i ispunjavamo nametnute zadatke, a Predsednik će kolektivno misliti za sve nas.

Cvet srpske inteligencije odlazi u beli svet, a da to nikoga ne zaboli. Čak ni one kojima je to objektivno zaduženje – kakve su akademske institucije Srbije. Generacije srpske najpametnije dece šaljemo u Nemačku i menjamo za generacije nemačkih svinja iz klanice „Tenis“, čije se otvaranje u Srbiji trijumfalno slavi kao civilizacijski napredak. Odustali smo od budućnosti po principu Alana Forda „ne predaj se nikad, osim kad moraš“ i dozvolili vlasti da budućnost projektuje umesto nas.

Kolektivizam, ravan onom komunističkom, sistematski razara društveno tkivo. Živimo na lažnim nacionalnim mitovima a da se od pojedinca zahteva samo poslušnost. Uzalud je grmeo Kjerkegor: „pojedinac je istina, gomila je laž“…

Učimo generacije da gledaju u zemlju ispred nogu, a ne da gledaju u zvezde. Učimo ih da žele malo i trenutno, idealom se smatra „dualno obrazovanje“ i zapošljavanje u belosvetskim kompanijama gde će budućnost usitniti za platu od 300 evra mesečno.

Za sve ostale koji napuštaju ovaj brod, Alan Ford ima poruku:

„Ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje“

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu