Britanija – EU 7:0 ili 3:4?

Ukoliko uspemo u tome, dobili bismo našu zemlju natrag, ispunili bismo najvažniji politički cilj generacija unazad, i više nijedan neizabrani ćata iz Brisela ne bi mogao da nam govori šta ćemo i kako ćemo dalje. S druge strane, ukoliko ne uspemo u tome, može ispasti uzalud sve što smo do sad uradili: nagovorili Kamerona da raspiše referendum, Borisa da nam donese pobedu i celu zemlju da nam unija otima pare za lekare i bolnice.

Skoro će tri godine od referenduma, a Britanija je i dalje član Evropske unije. Prvo se čekalo da se osmisli pregovaračka pozicija, pa kad se to (nije) dogodilo, marta 2017. godine aktiviran je član 50 Sporazuma o Evropskoj uniji koji propisuje u, sat i minut, da tačno dve godine nakon njegove aktivacije, zemlja izlazi iz unije, s dogovorom ili bez njega, svejedno. Međutim, proći će evo i mart 2019, a Britanija će i dalje biti unutar unije, barem do 12. aprila, zato što u članu 50 postoji odredba koja kaže da ukoliko se sve članice unije (27) jednoglasno dogovore, vremenski rok u kome država napušta uniju može se produžiti, nije precizirano koliko.

Sreća evroskepticima ovde nije dala samo nagoveštaj, da (zlo)upotrebim pesmu, već i zakon koji je važio nekoliko dana do pokretanja njegove najbitnije odredbe o bezuslovnom izlasku. Za ovo odlaganje Bregzita, premijerka Tereza Mej, iz Konzervativne stranke, glasala za ostanak, a političku misiju posvetila izlasku, krivi upravo ljude kojima je san o nezavisnosti politička ideja vodilja. Oni su, njih devedesetak, dva puta glasali protiv njenog Sporazuma o izlasku, nanevši joj time sramotne poraze. Da su je podržali, verovatno bi privoleli i partiju iz Severne Irske koja daje većinu vladi da učini isto i sporazum bi bio usvojen, a Britanija nakon četrdeset pet godina izašla bi iz unije.

Nije njima cilj da osramote Terezu Mej. Naprotiv, to ih može vrlo lako koštati i posla na sledećim izborima. Cilj im je da izađu iz unije sa što manje ograničenja koja ona u svom funkcionisanju neminovno nameće, dok na svako ograničenje imaju prag tolerancije aproksimativan nuli.

Tako premijerkin sporazum predviđa ostanak Engleske, Škotske i Velsa u carinskoj uniji, a Severne Irske u zajedničkom tržištu sve do 2021. godine, do kada se očekuje uspostavljanje novih trgovinskih i drugih odnosa. Ukoliko se do tada dogovor ne uspostavi, ušlo bi se u prelazni period koji bi trajao neodređeno vreme, sve dok se obe strane ne saglase oko nerešenih pitanja, dok unilateralan izlazak pravno ne bi bio moguć. Uprkos brojnim pisanim garancijama Evropske unije da status quo neće trajati neograničeno, upravo ovo predstavlja glavni problem za evroskeptike, a ne drugačiji tretman Severne Irske u odnosu na ostatak UK! Da Britance oduzimanje makar i dela suverenosti svrbi jače nego ostale narode to smo već znali, ali ne i da će se češanjem ozbiljnije povrediti.

Sada da objasnimo kako evroskeptici mogu da izgube ili na jedvite jade da pobede, a hteli su da kaširaju protivnika. Ukoliko sporazum Tereze Mej bude odbačen, a sva je prilika da se o njemu neće ponovo ni odlučivati, Parlament bi trebalo da krene u seriju GLOSA indikativnih glasanja. Parlamentarna aritmetika bi prevagu dala nekoj vrsti „mekšeg“ Bregzita, poput ostanka u carinskoj uniji ili u zajedničkom tržištu.

Potonja opcija se ne bi previše razlikovala od samog ostanka. Da stvar po evroskeptike bude gora, Parlament se može odlučiti za novi referendum, gde bi opcije najverovatnije bile ostanak i premijerkin sporazum. Napomenimo i da se Parlament već izjasnio protiv izlaska bez sporazuma i to ubedljivom većinom.

Dakle, glasanjem protiv premijerkinog sporazuma, nadajući se izlasku bez dogovora, može se desiti po njih mnogo lošiji scenario. Poređano po stepenu bliskosti, ostanak, zajedničko tržište, carinska unija, premijerkin sporazum i izlazak bez dogovora, a imajući u vidu da je premijerkin sporazum odbačen, a izlazak bez dogovora praktično nemoguć, vidimo da su evroskeptici glasajući protiv sporazuma pucali sebi u nogu, isekli granu na kojoj sede, kako god da se izrazim.

Ostaje da se vidi da li sam dobro razumeo i postavio igru, rečnikom teorije igara rečeno, jer ako jesam, ostanak, zajedničko tržište ili carinska unija će biti ishod.

Autor je master Ekonomskog fakulteta