EPA-EFE/RONALD WITTEKIspred dve odlučno ispružene Morfejeve ruke, nesigurno je stajao Neo i zurio prvo u jedan, pa potom u drugi otvoreni dlan. Nije bilo lako tada Neu na filmskom ekranu, a bogme ni nama gledaocima ušuškanim u svojim udobnim foteljama. Ako uzme plavu pilulu, Neo ostaje tu gde jeste – u relativnoj sigurnosti, pažljivo dizajniranoj stvarnosti i blaženom neznanju, ostavljen da veruje u šta i koga god hoće. Ta stvarnost predstavlja komforno ropstvo.
Ako uzme crvenu pilulu, Neo kreće na put bez povratka, nepoznatom, neizvesnom i prepunom izazova, odricanja od ličnog komfora, ali ipak onom gde bi prava istina bila nadohvat ruke – kakva god na kraju ona bila. Ta stvarnost je put istine i slobode izbora.
Da, većina čitalaca je odmah prepoznala čuvenu scenu iz filma „Matriks“ iz 1999. godine. Zašto ovom scenom počinjem tekst iz marta 2025. godine? Ne samo da bih klišeizirano ustvrdio da svi mi živimo u nekom novom matriksu, mada ima i toga. Mene ovde više zanimaju ova dva Morfejeva otvorena dlana i gotovo sudbinski momenat u kome treba načiniti pravi izbor. Ova kultna filmska scena kao da je transponovana direktno u ovaj naš i te kako stvarni srpski trenutak.
Našu plavu pilulu gotovo i ne treba predstavljati. To je pilula naše mukotrpne svakodnevice. Postojeća simulirana stvarnost drži nas doslovno u ropstvu i poniženju kojih smo manje-više svi svesni, ali opet naviknuti na nju – ne puštamo je, te kao zavisnici čekamo da se svake večeri dokopamo eskapističkog mobilijara u vidu fotelje ili kreveta u nekom kutku naše kuće ili stana.
Ujutru, čim otvorimo oči, pred nama se opet pruža „hadovska“ simulacija privatizovanih državnih institucija u kojima, nakon što pokunjeno i bojažljivo u njih kročimo, počinjemo snishodljivo da molimo nekog polupismenog stranačkog kadrovika da nam reši neki problem. Sutra se to isto nastavlja sa mestom u krevetu na nekom odeljenju bolnice čiju smo izgradnju, uzgred, mi platili; prekosutra, klečanjem u sudu; nakosutra, u opštinskoj upravi…
Sve ovo praćeno tiradama laži i medijskih manipulacija kojih se ni sam Gebels ne bi postideo. I tako, danima i godinama, sve do kraja naših izmučenih i posve beznačajnih života. Kao završni čin naše epopeje sledi klečanje za mesto u nekom polulegalnom staračkom domu gde se naš izmučeni život završava, a s njim, ironično, i naše beskrajno poniženje.
Ne treba zaboraviti da pre tako „dostojanstvenog“ odlaska s ovog sveta treba i decu podići i odškolovati, pa i za njih klečati i „podmazati“ gde zatreba, jer sa pošteno stečenom diplomom teško da će negde nekom takvi trebati. Ali mi smo već na to sve navikli i oguglali – pa MI postojimo da bi ONI živeli, a ne ONI da bismo MI živeli. Ne razumete? Progutajte odmah još jednu plavu pilulu – valja utonuti u simulirani san i u njemu što duže ostati.
Treba biti pošten i reći: do pre koji mesec pred nama nije kao sada stajao Morfej sa darežljivom mogućnošću bilo kakvog izbora; imali smo samo zlog Simulatora ispred nas sa prepunim šakama plavih pilula. Većina nas ih je svakodnevno očajnički konzumirala putem mefistofelovskih medija, a oni najsrećniji su dobijali svoju porciju lično iz ruke velikog Simulatora.
Onda odjednom, gotovo niotkuda, pojavi se i drugi dlan sa crvenom pilulom koja nam već mesecima deluje neprirodno, nestvarno i pomalo remetilački odbojno jer naš svet je zapravo simulacija. Nejasno nam je koji sada svet da zovemo pravim svetom – svet velikog Simulatora ili svet ovih iznenadnih novopridošlica?
Tu crvenu pilulu ponudiše nam oni koje smo svi već otpisali, omađijani svakodnevnim trovanjima velikog Simulatora. Mladost ove zemlje, najvredniji deo ovog društva, naši studenti, već nekoliko meseci nas bude iz košmarnog sna koji kod nas traje duže nego kod bilo koje poznate i nepoznate vrste medveda.
Vrednosti koje nosi pomenuta crvena pilula, naši studenti su formulisali i sistematizovali u svom dokumentu nazvanom „Studentski edikt“ na način dostojan misli najvećih ideologa Francuske buržoaske revolucije i čuvene Deklaracije o pravima čoveka i građanina.
O čemu tu studenti govore? Pa o svemu onom što bi trebalo da se podrazumeva, ali se ne podrazumeva. O svemu onom što će učiniti ovu našu turobnu simulaciju, u kojoj smo zatočeni na nesvesnoj dugogodišnjoj kolektivnoj robiji, nepostojećom, a velikog Simulatora i njegovu bulumentu poslati na naše sadašnje mesto – na svesnu dugogodišnju robiju.
To je veličanstveni tekst o vrednostima koje nam kao lek trebaju: slobodi, državi, pravdi, mladosti, dostojanstvu, znanju, solidarnosti i budućnosti! Ovih osam tačaka predstavljaju poslednju priliku za kakvo-takvo iskupljenje koje nam ovi mladi ljudi nesebično nude.
Da bi simulacija zlog Simulatora zauvek nestala, potrebno je da svi uzmemo crvene pilule iz ruku naših studenata, progutamo ih i zajednički krenemo u budućnost kakvu svi nesumnjivo zaslužujemo. To je stvarni svet normalnih institucija, elementarne pravde i ljudskog dostojanstva. To je svet povratka pristojnosti, ali i osećanja stida. Od nas će zahtevati da pokažemo solidarnost, ustanemo iz komforne zone, te da podržimo ove mlade ljude u zajedničkom završnom činu. Tako je jedino ispravno.
Dame i gospodo, koju ćemo – crvenu il’ plavu? Pratimo Nea.
Autor je redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
