Dinarizacija je korak unazad

Međutim, dinarizacija nije dobra monetarna strategija, jer taj proces vodi u zonu ograničenih mogućnosti sa stanovišta vođenja efikasne kreditno-monetarne politike, kojoj je osnovni cilj stabilnost cena, a da s druge strane, obim novčane mase ne bude prepreka neometanom obavljanju prometa roba, usluga i kapitala.

Dinarizacijom se ovaj cilj ne može ostvariti i to najmanje iz dva razloga. Prvo, dinar ne predstavlja kompletan, već samo delimičan novac. Drugo, celokupno naše iskustvo u poslednjim godinama i decenijama pokazuje da je sa dinarom kao valutom kod nas inflacija bila neukrotiva.

Prvi razlog je lako dokazati: ako se pogledaju cifre koje označavaju cenu neke robe, recimo automobila, izraženu u dinarima, moraju se odbiti dve nule da bi se dobila približna cena u evrima, i tek tada se zna koliko taj automobil vredi, odnosno koliko on košta. Znači, dinar kao valuta nije mera vrednosti, a to je jedno od pet svojstava koje u uslovima papirnog važenja novca svaka valuta mora da ima da bi predstavljala novac (ostala četiri su: novac kao sredstvo štednje, kao sredstvo prometa, kao sredstvo plaćanja i kao svetski novac, što podrazumeva konvertibilnost). Dinar nije ni sredstvo štednje, jer preko 90 odsto štednih uloga kod nas su u stranoj valuti. Najzad, dinar nije ni svetski novac, jer nije konvertibilan.

Što se tiče drugog razloga, on je takođe evidentan, jer skoro da nema perioda u proteklim decenijama, čak ako i zanemarimo hiperinflaciju iz 90-ih kao ekstreman slučaj, u kome nije bilo trke između zarada i cena, pri čemu je životni standard tapkao u mestu. U takvim okolnostima, zalaganje za dinarizaciju, iako guverner kaže da je to nužda a ne izbor, nije ništa drugo nego nastojanje da se obezbedi ambijent u kome je moguće da se putem globalnih finansijskih manipulacija, čije su posledice inflacija i devalvacija, dalje osiromašuje stanovništvo, koje nikako, uprkos povećanju nominalnih zarada uglavnom izdejstvovanih štrajkovima, ne može da poveća realnu cenu kupovne moći svojih prinadležnosti.

Guverner kaže: „Normalno je da zemlja koja ima monetarni suverenitet koristi svoju valutu“. U tome nema ničeg spornog, ali ako je taj suverenitet alibi, a uz to i sredstvo za održavanje na ledu životnog standarda stanovništva, onda se postavlja pitanje svrsishodnosti na kojoj počiva takva koncepcija.

Ali, nije u pitanju samo stanovništvo, već i privreda plaća danak dinarizaciji. Ima li veće štete od činjenice da preduzeća koja dobro posluju moraju da idu u stečaj zato što ne mogu da naplate svoja potraživanja. U stvari, masovna nelikvidnost u privredi je direktna posledica skučenog manevarskog prostora u kome deluje kreditno-monetarna politika operišući sa dinarom koji je samo delimično novac. Jer, u takvim okolnostima svaka monetarna mera koja vodi ka ekspanziji novčane mase, da li putem sniženja kamatnih stopa, za šta se zalaže guverner, ili na drugi način, preti povećanjem inflacije i obratno, nelikvidnost će biti još više izražena ako nema dodatnog novca u opticaju da obezbedi naplatu zaostalih potraživanja.

Zaključak je da dinarizacija nema odgovor na goruća ekonomska pitanja: nelikvidnost, obuzdavanje inflacije, usporeni privredni rast, nezaposlenost, što je drugo ime za pad životnog standarda ako se posmatra celokupno radno sposobno stanovništvo.

Praktično, inflatorni dinar nije nikada mogao sebi da obezbedi renome potpunog novca. Njemu je potrebna pomoć. To bi mogao da bude evro, dolar, švajcarski franak ili neka druga konvertibilna valuta. Bez obzira za koju se odluči, NBS, bi trebalo da kreira dodatnu novčanu masu u nekoj od konvertibilnih valuta. To se postiže usmerenim povećanjem kreditne aktivnosti poslovnih banaka u toj valuti, što bi mogli da nazovemo evrizacija ili dolarizacija. Suprotan proces je dinarizacija. Ako biramo između jednog ili drugog, zalažem se za evrizaciju, jer će na taj način neophodno povećanje novčane mase rešavati problem nelikvidnosti a da pri tome ne izazove rast inflacije i devalvaciju dinara. Sasvim suprotno u vezi sa ovim efektima delovaće dinarizacija.

Međutim, nadam se da do nje neće ni doći, bar ne u kritičnim razmerama. Najveći garant za ovu pretpostavku je samo stanovništvo, jer ono će i dalje štedeti u stabilnim, konvertibilnim valutama. A pošto izvori sredstava banaka diktiraju valutnu strukturu njihovih plasmana, teško je zamislivo da dinarizacija može da prođe.

Autor je monetarista, član Naučnog društva ekonomista Srbije