foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Vučić se manipulativno oglasio o „slučaju“ Gruhonjić. „Štitiću njegovo pravo da drugačije misli, iako lično mislim ono što drugi ne smeju da kažu: sram te bilo Dinko Gruhonjiću za Dinka Šakića, ustaškog zlikovca koji je pobio hiljade Srba“. Ubrzo pošto je predsednik Srbije to izgovorio, stigao mi je – teško mogu da poverujem spontano – niz sumnjivo sličnih poruka od raznih „nacionalnih aktivista“ koje poznajem.
Jedna od njih (pristojnija i od čoveka za koga i dalje verujem da nije SNS prevarant), poslata iz NS, glasi: „Vi iz BG, intelektualci koji slovite za patriotske, ne oglašavate se o Dinku Gruhonjiću ili vas to ne zanima?
Lično se drastično ne slažem sa Gruhonjićevim stavovima skoro o svemu, od uzroka sukoba na jugoslovenskim prostorima, preko pitanja krivice za najveće zločine počinjene na tzv.
Zapadnom Balkanu tokom 20. veka, odnosno ovdašnje (ali i globalne) uloge velikih sila, do karaktera Vučićevih nacionalnih ubeđenja i politike koju vodi.
Za njega je naš autokrata ruski igrač i velikosrpski nacionalista, za mene je (a mislim da treba suditi po delima a ne rečima) izdajnik i američki kvisling iz radikalskog sokaka.
Vučić je zakulisno već predao Kosovo, nelegalno nametnutog Šmita prima kao da je pravi visoki predstavnik za BiH i tako potkopava poziciju Republike Srpske, Moskvi se dodvorava manje nego Vašingtonu od koga je svestan da zavisi njegov opstanak na vlasti (a i da se više klanja Kremlju, što bi nam to koristilo kada „naš“ lider gazi srpske interese).
Zato i dobija pohvale Eskobara i Hila, odnosno SAD lobiraju u Briselu da Evropska komisija, u skladu sa preporukama Evropskog parlamenta, ne pokrene zvaničnu EU istragu o nameštanju parlamentarnih i beogradskih izbora.
Gruhonjić ima pravo da misli i zagovara jedno, kao i ja nešto drugo.
On može ako hoće da kritikuje mene (što je i činio), a ja imam pravo da kažem šta mislim o njemu i njegovom delu, i to sam do sada više puta radio.
Pri tome nisu mi trebale razne montaže i izvlačenje njegovih reči iz konteksta, što objektivno sada čini režimska propaganda mašinerija.
Uzgred budi rečeno, ona ga u nekim periodima nije napadala.
Naprotiv.
A Gruhonjić je, šta god o njemu mislio, bar dosledan. Šta je o Republici Srpskoj, „srpskoj krivici“ ili Milu Đukanoviću mislio juče, to zagovara i danas. Uprkos tome Vučićeva vlast ga je 2014. postavila za člana komisije Ministarstva kulture za izbor projekata (za državno finansiranje) u oblasti javnog informisanja.
Dok je pokušavao da se totalno umili Zapadu koji mu je dao šansu da dođe na vlast ali mu i dalje nije mnogo verovao, Vučiću je, očito, koristilo da i tako pokaže da je postao NATO i EU fan.
Nacionalnom delu javnosti slao je poruke da vara Vašington i Berlin, a zapravo se njima uvlačio ispod kože kako bi dobio zeleno svetlo za samodržačku vladavinu. NJu je bio spreman da plaća drakonskim nacionalnim ustupcima.
To je urodilo plodom! Pokazalo se, sada već sudeći po realizovanim kosovskim i drugim nedelima, da je prevario Srbe a ne Zapad.
Ostalo je još ponešto da mu da (a da sam na Dodikovom mestu, u tom kontekstu, mnogo bi se više zabrinuo zbog opasnosti koja dolazi iz Beograda nego od Šmita), što će sukcesivno i nastojati da učini kako bi produžio svoju vladavinu, i do njenog kraja mogao da se ponaša kao latinoamerički diktator koji je iz sredine 20. veka vremeplovom stigao u Evropu početkom 21. stoleća.
Ali dok Srbima radi ono što ne bi mogla (možda ni htela) i, recimo, Sonja Biserko da je na vlasti, Vučić mora da nastavi da se cinično i licemerno predstavlja da je borac za srpstvo. On se kao „junači“ bori za Srbiju i Srbe u njenom okruženju i lukavo „spašava“ šta može.
Boli šta nam „rade“, ali „šta bi tek bilo da njega nema“.
Tako, uz pomoć svog ogromnog propagandnog aparata prikriva to što fazno (kako ne bi odjednom izgubio svu trgovačke adute) daje sve što mu zapadni gospodari traže.
U toj propagandnoj šemi sada mu treba montirana i nema sumnje krajnje agresivna kampanja protiv Dinka Gruhonjića, koji u velikom delu srpske javnosti važi za nekoga ko ima izrazito antisrpske stavove.
Vučić, koji se sada pilatovski zalaže za pravo neistomišljenika da ispoljava svoje stavove, nju je nesumnjivo pokrenuo.
Novi Sad je i više od Beograda stecište njegovih medijskih i drugih jurišnika, i oni su sada dobili mig da krenu u napad koji nalikuje na pokušaj linča.
Naravno, povukli su za sobom i mnoge koji nisu režimski pioni, ali ispadaju korisni idioti.
Zašto je to sada učinjeno? Pa kako bi bio prikrivan pretposlednji čin kosovske izdaje.
Vučić je indirektno uradio sve što je mogao da otvori vrata Saveta Evrope za Kosovo, što je tačka na „i“ njegovog faktičkog priznanja od strane članica EU i NATO koje to formalno nisu učinile, a sada javnosti Srbije treba da umesto Aleksandra bez Kosova, Gruhonjić bude kriv za naš nacionalni sunovrat. O tome se radi!
Zato bi i oni kojima nije naročito stalo do odbrane Kosova ili Republike Srpske, valjalo da shvate da je za Vučića najkorisnije kada ga napadaju kao navodnog srpskog nacionalistu. On je idejno bezlični diktator.
Pozerskim „patriotskim“ nastupima i (in)direktnom harangom protiv pažljivo izabranih pojedinaca, hoće da izazove osude da je velikosrbin, jer mu je to potrebno za održavanje u stanju medijske hipnoze značajnog dela građanstva Srbije.
Dok god oni veruju da je on „Aca Srbin“ moći će da plaća nacionalni danak koji mu omogućava da Srbijom vlada kao što to radi šef lokalne mafije kolumbijskom favelom koju kontroliše (ni u Južnoj Americi više nema vlastodržaca kao što je on).
Da nam to još dugo ne bi bila sudbina, stalno treba isticati da baš Vučić, koji je u skladu sa ustavom Srbije (npr. član 114) dužan da brani njen teritorijalni integritet i suverenitet, njih dubinski podriva.
Gruhonjić nije državni funkcioner i ima pravo da zagovara šta god hoće, ali Vučić sa svojom ekipom ako ne vode državnu politiku u vezi sa Kosovom kako to nalaže Ustav, vrši veleizdaju.
Nju je, da budem precizan, režim već počinio, a sada samo pokušava da je prikrije dok ne okončaju posao do kraja i paralelno (preko EXPO prevare) iz Srbije izvuče preostale resurse, a onda će Vučić sa bližim okruženjem pokušati da ode na neko sunčano, daleko mesto.
Da li ćemo to sluđeno da čekamo dok nam preusmerava pažnju na ono što mu koristi?
Autor je istoričar i politički analitičar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
