Dogovor uz ustupke

Javno preduzeće „Srbijagas“ će i dalje Gaspromu za 1.000 kubnih metara „plavog energenta“ plaćati 270 dolara.

To je svakako jedna od najnižih cena po kojoj Rusi prodaju gas.

Nižim cenama, bar dosad, mogli su se pohvaliti samo Belorusija, Turska, Nemačka i Kina.

Svakako, vest iz Sočija je obradovala potrošače gasa u našoj zemlji, kako domaćinstva tako i privredu.

Odahnuli su i ostali građani Srbije jer neće biti inflatornog udara koji bi podigao i onako visoke cene na još veći nivo.

Ono što se postavlja kao logično pitanje je to kakve je ustupke Srbija morala da napravi da bi joj Moskva odobrila dosadašnju cenu gasa?

Drugo je da li će, nakon ovog dogovora, proces gasifikacije zaživeti u našoj zemlji i tako, između ostalih, u dobroj meri rešiti ekološke probleme.

Odgovor na prvo pitanje je da će Srbija sasvim sigurno morati Rusiji nešto da ponudi zauzvrat.

Sasvim je moguće da cena rudne rente, kada se ponovo bude razmatrala njena visina, za Naftnu industriju Srbije u vlasništvu ruskog državnog giganta Gaspromnjefta, i dalje ostane najniža.

Verovatno će se i železnička infrastruktura u Srbiji i dalje graditi ruskim kreditima.

Politički gledano, Srbija će i dalje, iako je vlast opredeljena za evrointegracije, nastaviti da vodi drugačiju politiku prema Moskvi od Evropske unije.

Odgovor na drugo pitanje pak je, ne. Bez obzira što ima povoljnu cenu „plavog energenta“ Srbija će i dalje biti veoma slabo gasifikovana.

Razlog je taj što država neće da uloži sredstva koja bi omogućila gasifikaciju i rukovodi tim projektom u interesu građana i privrede.

Umesto toga, iako Srbija kako kaže predsednik Vučić ima dobru cenu gasa, veliki broj građana će se i ove zime grejati na ugalj ili drva, a javnost će se pitati zbog čega je zagađenje vazduha u zemlji bez značajnog prisustva industrije tako veliko.