Engels, ekologija i mi

Delom spontano, a delom iznuđeno osnivaju se razne lokalne ekološke organizacije, pokreti „zelenih“, pa i mnoge postojeće političke partije žure da brže-bolje u svoje programe unesu metode borbe za očuvanje čovekove prirodne sredine.

Obično se ekološka agenda pripisuje levim strankama i pokretima, ali kod nas se i partije izrazito patriotske provenijencije, što će reći ortodoksni desničari, uključuju u ovu priču, budući da ona prema najnovijim istraživanjima donosi glasove na izborima.

Sa prvim danima proleća i srpska politička scena naprasno je „ozelenela“, što dugoročno gledano nije loše.

Istini za volju, na buđenje ekološke svesti u nas uticala je i politika aktuelne vlasti.

Vođena lukrativnim razlozima, vlast je bila usmerena na uništavanje zelenih površina, najpre u Beogradu i njegovoj okolini, a zatim i širom zemlje.

Na mesto parkova, sportskih terena i mobilijara počele su da niču višespratnice i šoping centri.

Usled toga građani su gubili prostore za šetnju, džoging, vožnju bicikala, kao i mesta za različite sportsko-rekreativne aktivnosti.

Seča šuma i gradskog drveća dobila je neslućene razmere.

Drveće je postalo najveća žrtva političkih drvoseča koji su, suprotno zaklinjanjima u budućnost dece, najmanje mislili na njih.

Vazduh, voda i celokupna fauna kao delovi životne sredine takođe su bili izloženi šteti, direktnoj ili „kolateralnoj“.

Jagma za profitom od strane vlasti bila je jača, a finansijsko ugrađivanje u svakojake „projekte“ dovodilo je do sve veće korupcije i afera koje više nije bilo moguće prikrivati.

Nemilosrdno uništavanje prirode od strane lokalnih vlasti vršeno je iz materijalnih razloga, ali ono je takođe bilo posledica pomanjkanja znanja iz oblasti prirode i društva – biologije, ekologije, antropologije, sociologije i ostalih „logija“.

Te nauke ne izučavaju se na partijskim akademijama i raznoraznim privatnim sveučilištima koja služe za besmisleno štancovanje bezvrednih diploma.

Ono što nekima ni danas nije poznato znali su učeni ljudi najmanje dva veka ranije, a odnosi se na „bliski susret“ čoveka i prirode, u kome čovek nije jača strana.

U tom smislu nije naodmet podsetiti se sledećih reči: „Nemojmo da sebi odviše laskamo našim ljudskim pobedama nad prirodom. Za svaku takvu pobedu ona nam se sveti. Istina, svaka od njih ima u prvom redu one posledice na koje smo mi računali, ali u drugom i trećem redu ona ima sasvim druge, nepredviđene posledice, koje veoma često nište one prve.“

Ove reči napisao je niko drugi do Fridrih Engels, istomišljenik i saborac Karla Marksa, prerano otpisanog erudite koji je anticipirao mnoge stvari koje nas danas opterećuju.

S obzirom na to da je Marks bio zaokupljen prevashodno društvenim naukama i socijalnim aktivizmom, prepustio je svom vernom prijatelju oblast antropologije, filozofije i dijalektike prirode.

Engels je u naučnom eseju „Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka“ (napisan 1876) izneo neke važne, danas bismo rekli, „ekološke teze“ koje treba da služe kao nauk svima onima koji nisu edukovani iz oblasti koja ukazuje na suštinsku dijalektiku između prirode, društva i čoveka.

U nastavku napred citiranog ovaj vrsni dijalektičar je sasvim direktan u egzemplifikovanju svojih teorijskih postavki, dokazavši da njegove reči nisu obične fraze i isprazne konstatacije.

On navodi primer krčenja šuma u Mesopotamiji, Grčkoj i Maloj Aziji koje je imalo za cilj dobijanje ziratne zemlje, pri čemu ljudi nisu slutili da su time onemogućavali zadržavanje zemljištu toliko potrebne vlage.

Zatim govori o alpskim Italijanima koji su na južnim padinama sekli jelove šume ne znajući da time podsecaju koren planinskom stočarstvu.

Ništa manje obzirni nisu bili ni oni koji su, po svedočenju Engelsa, rasprostranili krompir po Evropi, ne znajući da su sa brašnjavim gomoljikama ujedno širili i škrofulozu.

Nakon ovih primera autor poentira: „I tako nas činjenice na svakom koraku podsećaju da mi nipošto ne vladamo prirodom kao što osvajač vlada tuđim narodom (…) nego da svojim mesom, krvlju i mozgom njoj pripadamo i usred nje stojimo.“

Sve napred izrečeno može se primeniti u sadašnjosti, na bilo kojem kraju sveta. Što se nas u Srbiji tiče, mesta koja pominje Engels mogu se komotno zameniti toponimima iz naše okoline.

Seča šuma na Kopaoniku, Zlatiboru ili Fruškoj gori dovodi do istih posledica sa kojima su se suočavali ljudi pre dva veka u drugim krajevima sveta, a „guranje u cevi“ reka i potoka Stare planine i svih drugih planina (najpoznatiji je slučaj sa rekom u selu Rakita) imalo bi takođe nesagledive posledice po život ne samo žitelja tih predela nego i svih nas.

Ništa manje pogubne su posledice koje nastaju besprizornim zatrpavanjem šutom predela netaknute prirode, kao što je Bara Reva.

Da nije bilo građanskog protesta, divlja deponija na levoj obali Dunava mogla je da preraste u ekološku katastrofu.

Sve to „začinila“ je pandemija virusa kovid 19, koja je bila plod ljudske nepažnje i neodgovornosti na globalnom nivou.

Ovaj virus raširio se po svetu, razbaškario se i kao da nam prkosi jer nema oružja kojim mu možemo doskočiti. Engels bi rekao da nam se virus sveti zbog naše nebrige u održavanju lanca prirode.

Istim povodom napred citirani autor smatrao je potrebnim preokret ne samo tadašnjeg načina proizvodnje, nego i čitavog društvenog poretka.

I sada su, kao u njegovo vreme, interesi vladajuće klase suprotstavljeni interesima potčinjenih.

Takvo stanje dovodi neizbežno do sukoba u cilju uspostavljanja sistema koji bi doveo do prevrata i time uskladio interese jednih i drugih.

Po marksističkom shvatanju, svi klasni antagonizmi razrešavaju se socijalnim revolucijama, ali svaka revolucija ne mora biti oružana i mora se najpre dogoditi u glavama ljudi.

Pre više od 40 godina brazilski sindikalni lider i ekolog Čiko Mendez, koji se borio za očuvanje amazonske prašume i zalagao se za prava brazilskih seljaka, isticao je da se ekologija bez klasne borbe svodi na obično vrtlarstvo.

I uistinu je tako – za održanje životne sredine i zdrave prirode potrebna je istrajna i bespoštedna akcija u kojoj danas treba da prednjače ekološke organizacije.

Sudeći po rečima aktuelnih lidera ekoloških pokreta u Srbiji da su građani dužni da pruže otpor i brane svako ugroženo mesto prirode, svi su izgledi da je borba za očuvanje životne sredine u nas izvesna.

Autor je profesor sociologije kulture i socijalne antropologije