Glasam, jer želim da vam pomognem

Sve to na stranu, to je neka druga tema, za neke druge prilike.

Danas pričamo o srpskim izborima u stranoj, drugoj državi, zašto glasam a ne živim u Srbiji. A o tome kako tu stranu, drugu državu doživljavam, opet nekom drugom prilikom. Ali ukratko, doživljavam je bolje nego svoju jer me tretira kao čoveka, a ne kao sredstvo dolaska do vlasti, a posle toga nas odbace kao staru krpu, do sledećih izbora i obećanja u koja ni oni sami ne veruju.

Dakle, izbori 2017. godine. Prvo glasanje iz dijaspore za mene. Možete misliti kako vam se ja možda ovim smejem u lice, vama što živite u Srbiji i mučite se sa aktuelnom vlašću, a ja iz dijaspore kao želim nešto da vam određujem iako ne živim „dole“ – kako ja odmila zovem Srbiju. Možda je meni bolje nego vama, ali ja želim da nam je svima dobro, da nam je svima bolje. Ne želim ja ništa da vam određujem, želim da vam pomognem. Čitam mnogo komentara po raznim portalima, društvenim mrežama, novinama itd., gde narod piše da ljudi iz dijaspore ne bi trebalo da imaju pravo da glasaju na izborima jer ne živimo „dole“. Čujte i počujte, dragi građani i građanke, vi koji tako razmišljate, koji tako pišete na različitim portalima, pretpostavljam da dobar deo vas ni ne čita ove novine, ali obratiću vam se. U slučaju da čitate, odlično, možda vam nešto i objasnim, možda nešto i shvatite i samim tim i promenite mišljenje. Želim da glasam dokle god to mogu, i dokle god imam priliku da to radim, jer nas je većinu ovakav režim i oterao od svoje zemlje. Bukvalno oterao. Žao mi je što neki i nemaju prilike da odu, a žele. Većinu naroda je ovakav režim osiromašio, neki i nisu svesni pa se prodaju za par pašteta, konzervi, kilogram brašna i litar ulja, i dalje su saučesnici i svedoci u uništavanju sopstvene zemlje. Ovakav režim nam je, pored toga što nas je osiromašio, i oduzeo dobar deo godina života. A vreme je nepovratno, vreme je najdragocenije. Materijalno može da se nadoknadi, a čemu materijalno kada nemamo vremena?

Želim da pomognem svom narodu. Želim da mogu jednom i da se vratim svojoj državi, sa svojom decom, unučićima. Želim da budemo obeleženi na svetskoj mapi kao država sa razvijenim turizmom, kulturom, tehnologijom, gde se u kulturu ulaže 6% od ukupnog budžeta a ne 0,6%. Ne želim da budemo predstavljeni na svetskoj mapi kao država jeftinog provoda, jeftinog pića, gde možeš za četvorostruko manje novca nego u nekoj zapadnoevropskoj zemlji da se našikaš i praviš haos, gde su devojke lake, a još lakše ako si stranac. Ta definicija ostavlja gorak ukus u ustima, ali neki ljudi koje sam sretala su baš zbog toga i posećivali našu zemlju. Jeftina zabava za bogate zapadnjake. Ne želim da vidim naše devojke i žene kao jeftine maserke po Zapadnoj Evropi i prostitutke jer im se to više isplati nego pošten rad u našoj državi, živog od onoga za šta su se školovale. I to je opet neka druga tema, ali ne želim da vidim to. Bolji smo od toga, i sami to znamo. I ono što je još bitno, želim da nas u svetu shvataju ozbiljno, da ne budemo država koja ne uči ništa iz istorije, čak i volimo da nam se istorija ponavlja, i to ne oni lepi periodi naše istorije. Želim da smo kao narod sposobni da učimo iz svojih grešaka, umesto da krivimo druge za sopstvene greške. Ne želim da na izbore izlazimo da glasamo za „manje zlo“, jer eto moramo. Želim da razmotrimo sve šanse i da smo ubeđeni u ono što verujemo, da verujemo u sebe i da verujemo u onoga koga biramo. Ali u isto vreme da budemo realni. Jer prevelika očekivanja brzo vode do razočarenja. A najbitnije da se toga setimo pre nego što zaokružimo broj ispred nečijeg imena u toku izbora.

Autorka trenutno živi u Diseldorfu