Gramzivi pipci povlašćenih unutar nacionalnog parka 1Foto: Privatna arhiva

Kao što se već moglo pročitati u Danasu u vikend izdanju na rubrici dijalog, moj prijatelj i saborac Marko Oljača i ja odlučili smo nedavno da obiđemo šumu iznad manastira Rakovac, brdo Kesten i izvor Neven, unutar Nacionalnog parka Fruška Gora.

Ono što prvo primećujemo jeste širok, makadamski put, koji se nalazi na mestu nekadašnje planinarske staze i javnog puta, dužine stotinak metara, koji vodi ka visokoj i širokoj kapiji iza koje se odvijaju teški građevinski radovi usred najstarijeg nacionalnog parka u Srbiji, pa i u bivšoj državi Jugoslaviji. Pogađate, u pitanju je firma Galens, koja je pustila svoje pipke na najlepše delove Fruškaća i novosadskog priobalja.

Skrećemo levo na planinarsku stazu, koja vodi do izvora Neven. Staza je sa jedne strane oivičena ogradom i to ništa ne bi bilo čudno da se mne nalazimo u nacionalnom parku, gde je sloboda kretanja za ljubitelje prirode i za životinje garantovana. Ovako imamo jedan uzak koridor do izvora, a mogućnost da napustimo stazu i uđemo dublje u šumu nam je praktično ukinuta.

Posle desetak minuta šetnje, stižemo do izvora Neven. U istom momentu pojavljuje se civilno vozilo, koje se protivzakonito kreće planinarskom stazom nacionalnog parka, iz kojeg izlaze dvojica, prilaze nam i pitaju da li smo fotografisali pomenuti ograđeni prostor.

Kao umetnik, diplomirani muzičar imao sam tu sreću da sa svojim ansamblima obiđem celu Evropu i svet. Gotovo svaki put bih, pošto sam i veliki ljubitelj prirode, ako to vreme dozvoli, posetio lokalni nacionalni park ili park prirode i verujte mi, bilo ih je bezbroj. Neke od najvažnijih nacionalnih parkova na svetu posetio sam u sopstvenoj režiji. Zašto ovo pišem?

Nikad, ali nikad u životu ni u jednom nacionalnom parku – od NP Švarcvald u Nemačkoj, NP Abisko na krajnjem severu Švedske, do NP Galapagos u Tihom okeanu ili NP Etosha, Waterberg, Bwabwata u Namibiji – nisam doživeo da me presretnu lica, privatno obezbeđenje neke firme u pokušaju da me zastraše, a upravo se to desilo Marku i meni u našem nacionalnom parku.

Posle rasprave sa Galensovim obezbeđenjem, Marko i ja nastavljamo uspon na brdo Kesten. Vrh brda je prelepa livada, danas ograđena žicom, koja sprečava životinje i planinare da se kreću. Nedavno je tu jedan srndać, zapleten u ogradu, izgubio život u najgorim mukama.

Vraćamo se istim putem, jer drugačiju opciju zbog silnih ograda nismo imali. U podnožju opet primećujemo vozilo koje se kreće ka nama. Kad nas je obezbeđenje videlo, naglo je krenulo u rikverc, vraćajući se u ograđen prostor. Dok smo stigli dole, nepoznato crveno vozilo našlo se kao prepreka našem prolasku sa planinarske staze na prašnjavi makadam, a iza njega nalazilo se vozilo policije.

Preplavili su me neverica, bes i razočaranje. Policija je zahtevala da nas legitimiše po prijavi građana, jer smo fotografisali privatan posed. Naveli su da je to krivično delo, što po našem zakonu, apsolutno nije tačno. Mi smo njima želeli da prijavimo protivzakonito kretanje vozila planinarskim stazama, na šta su oni odgovorili da nisu videli ništa, iako su već bili tu kad je vozilo napuštalo planinarsku stazu. Na kraju su nas „opomenuli“ da to ne radimo.

Osionost krupnih kapitalista, koji ne prezaju da nasiljem ostvare svoje gramzive ciljeve, raste bez posledica. Naš najstariji nacionalni park je na njihovom udaru i dolazi do „zlatiborizacije“ Fruške. Grade se megalomanski neodrživi projekti, šume se besomučno seku, staze asfaltiraju, a čitavi prostori protivzakonito ograđuju. Srndaći umiru na ogradama, ptice se ne vraćaju zbog preterane seče, buke i osvetljenja.

Poredeći sve to sa mostovima za životinje preko autoputeva širom Evrope, pa neverovatni projekat – Kavango-Zambezi Transfrontier Conservation Area (KAZA TFCA) – prekogranični park Namibije, Zambije, Angole, Bocvane i Zimbabvea, gde se granice među državama ruše kako bi slonovi, žirafe, antilope mogle nesmetano da migriraju, vidi se da smo mi negde gadno pogrešili.

Nacionalni parkovi moraju ostati neograđeni, jer to i jeste njihov smisao. Običan čovek mora u suprotnom ustati i suprotstaviti se težnjama gramzivih. Od suštinskog značaja je očuvanje prirode, svih ekosistema, svakog stabla, svakog potoka, svake reke. Čuvanjem istih, čuvamo sebe. Osim devastacije i otuđenja prirodnih dobara, kod nas se otišlo korak dalje, pa šetače i aktiviste presreće privatno obezbeđenje uz podršku policije, kako bi ih zastrašili.

Mi od borbe za opšte dobro odustati nećemo. Za nas postoji samo jedan jedini mogući ishod – gradnja društva u kojem će svaki građanin biti dobro, u kojem će političari i vlast biti servis građana, a kriminalci u zatvoru.

Autor je muzičar i aktivista Ekološkog fronta Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.