Implozija školstva ukazuje na imploziju društva 1foto FoNet Aleksandar Barda

Nasilje i problemi u srpskim školama postaju nepodnošljivi. Poslednji incident u kome učenici maltretiraju nastavnicu engleskog u Trsteniku i to snimaju mobilnim telefonima samo je jedan u nizu primera kolika je količina nefunkcionalnosti u srpskom osnovnom i srednjem školstvu.

Ta nefunkcionalnost je velikim delom uslovljena načinom na koji se rukovodi školom, i različitim „Pravilnicima“ i „Timovima“ koji bi trebalo da od viktimizacije zaštite sve koji učestvuju u obrazovnom procesu.

Sve zajedno uzev, očigledna je nekompetencija u svakom aspektu od značaja za efektivno dobro usmeravanje obrazovanja dece. Kao i u drugim oblastima života u Srbiji, postoje neki dokumenti i neke institucije i nešto se radi.

Ali šta je sadržaj, ko zapravo šta radi i kako radi, retko dospeva u fokus javnosti, i to po pravilu samo usled nekog događaja koji je uznemirio širu javnost. Obrazovanje je temelj za postavljanje tzv. minimalnih standarda kvaliteta u svemu što omogućava blagostanje i procvat društva. A očigledno je da mi temelje nemamo.

Rezultat tog rasula u obrazovanju je nasilje prema ranjivoj deci, njihova marginalizacija, mobing koji se sprovodi prema bolesnoj deci, a koji je dosegao takve razmere da se nasilnici sada iživljavaju i na odraslima, na samim nastavnicima. Maltretiranje nastavnice engleskog u Trsteniku slika je sunovrata srpskog školstva.

Razlog za ovaj sunovrat leži u činjenici da se više kao društvo ne bavimo onim što je osnovno, i što je, samim tim, konzervativno u svakom društvu: jačanjem porodice, razjašnjavanjem uloge oca, majke, nastavnika, direktora škole, figura autoriteta i socijalizacije koje su osnova psihičke normalnosti mlade osobe.

Umesto toga, upali smo u mulj postmodernog razumevanja stvarnosti koje lišava stvarnost svake strukture, a pošto je struktura osnova normalnosti, ona društvo lišava i normalnosti. Tako, umesto da se društvena energija usmerava u očuvanje funkcionisanja porodice i škole, mi silnu količinu te energije investiramo u pokušajima da nešto specifično učinimo vidljivim, i u tom procesu činimo nevidljivim nešto drugo.

Građansko društvo u Srbiji, a i opozicione stranke u Skupštini, umesto da se bave školstvom, kao i pitanjima života građana, ekologijom, decenijskom prevarom oko legalizacije koja se i dalje nije završila, temama od neposrednog značaja za građane i za društvo, bave se pitanjima visoke politike za koja nisu kvalifikovani i na koja nemaju nikakvog uticaja: ratom u Ukrajini, sankcijama Rusiji, da li će pobediti Tramp ili Bajden na izborima 2024. godine itd.

Na engleskom postoji izraz za osnovna društvena pitanja bez kojih zajednica neminovno propada, a u koja spadaju porodica i škola. Taj izraz je: „bread and butter“, ili „hleb i puter“, kao osnova. Bez hleba i putera, bez porodice i funkcionalnog školstva, neko će ostati gladan, ili će neko nesrećno dete ili čak nastavnik ostati bez glave u školi, dok će neki drugi uživati u kavijaru baveći se raznim „alternativnim pitanjima“ i profitirajući od tog „postmodernizma“.

Umesto da se političke stranke u Skupštini pozabave donošenjem novog zakona kojim bi se osnažila vaspitna uloga roditelja i vaspitni autoritet nastavnika u školi, oni donose zakone o „roditelju staratelju“ i „alimentacionom fondu“, dajući tako primarnu pažnju raspalim porodicama, ostavljajući očuvanje funkcionalnih porodica bez ikakve podrške.

Umesto da se potrude da se donese dekretni zakon kojim bi se presekla decenijska korupcija i prevare vlasti u obećavanju legalizacije građanima, to jest zakon kojim bi se automatski legalizovali objekti u postupku legalizacije i naložilo službama da ih upišu u katastar, naša opozicija to ostavlja da visi i bavi se time da li će Putin izgubiti rat, i da li će Tramp ponovo doći u Belu kuću za dve godine.

Umesto da se postaraju da se harmonizuju zakoni o vozačkim dozvolama sa evropskim (da se prekine sa diskriminatorskom praksom ograničenja izdavanja vozačkih dozvola vozačima starijim od 65 godina, kao što je učinila Hrvatska, i kao što praktikuju sve razvijene evropske zemlje), oni se bave Ukrajinom i Kinom.

Reč je o zaboravljanju pitanja koja predstavljaju „bread and butter“ i bez kojih će društvo ostati razvaljeno, posvađano, zaostalo i ometeno u razvoju.

Nasilje koje sada divlja u školama indukovano je nebrigom društva, arogantnim i narcističkim zanemarivanjem svoje kuće, svog praga, naše dece, koju smo prepustili neadekvatnim i kriminalnim socijalnim službama, dilerima po ulicama i uzorima poput onih koje, nažalost, viđamo i po državnim institucijama i po njihovim društvenim mrežama: kriminalcima, prostitutkama, pedofilima, zlikovcima svake provenijencije. To nasilje, kada počne da bubri u školama, prirodno će se preneti i van škola, jer ta ista deca, kada izađu iz škole u kojoj maltretiraju nastavnike, maltretiraće i ljude na ulici, drugu decu, druge odrasle, svoje kolege na poslu.

Implozija školstva ukazuje na imploziju društva. Ovo stanje je nepodnošljivo i zahteva ozbiljno liderstvo primerom kako bi se stvari dovele u red.

Dr Aleksandra Bulatović, naučna saradnica, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Prof. dr Aleksandar Fatić, naučni savetnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.