Ishod izbora može biti veća samovolja

Zaista, istraživači obično kažu da ishod zavisi u nemaloj meri od izlaznosti – veća izlaznost, veći izgledi za drugi krug. Iz čega sledi da u meri u kojoj jedan nalaz za drugim ukazuje na to da je pobeda u prvom krugu izvesna, to povećava verovatnoću da će izlaznost zapravo biti manja. Tako da istraživanja javnog mnjenja pomažu vodećem kandidatu.

Sličan uticaj imaju i Vučićevi susreti sa nemačkom kancelarkom i još više najavljeni susret sa ruskim predsednikom. Ovo je od posebnog značaja, jer je važno razumeti zbog čega se strani lideri odlučuju na te susrete. Da bi se to videlo, da ukažem na jednu karakteristiku ovih predsedničkih izbora.

Naime, Vučić najavljuje povećanje plata, ulaganja, poslova sa strancima i zapošljavanje – sve stvari na koje predsednik države nema nikakav uticaj. To su teme za skupštinske izbore. Vlada i njen predsednik su odgovorni za privrednu politiku, predsednik države nije. Osim ako nije reč o predsedničkom sistemu, kojeg Srbija, po ustavu, nema. Tako da može samo da se zaključi da je cilj sadašnjeg predsednika vlade i predsednika najveće skupštinske stranke da tim ovlašćenjima doda i predsedništvo države.

Što onda objašnjava zainteresovanost stranih državnika da, polazeći od nalaza istraživanja javnog mnjenja, sklope ili potvrde dogovore koje već imaju ili žele da ostvare sa sadašnjim predsednikom vlade, čija će se izvršna i zakonodavna vlast samo povećati posle izbora za predsednika države. Što, takođe, objašnjava i obećanja glasačima, o platama i poslovima, koji su u nadležnosti vlade i skupštine, koja, ta obećanja, onda utiču na odluku da li da se glasa i za koga.

Komentatori, istraživači javnog mnjenja, pa i neki od protivkandidata, za razliku od stranih državnika, ne uzimaju dovoljno u obzir karakter ovih izbora, na kojima se zapravo odlučuje o prećutnoj promeni sistema vlasti. Čija su jedna posledica i mnogo ograničeniji izgledi da se na sledećim skupštinskim izborima promeni vlada, jer će biti promenjen centar odlučivanja, ako se u međuvremenu ne promeni i ustavni sistem.

Srbija ima rđavo iskustvo sa predsedničkim sistemom vlasti, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. Miloševićeva vlast je jedno iskustvo. Tadićev pokušaj je drugo. Tako da bi istraživanja javnog mnjenja, kada bi se postavljala odgovarajuća pitanja, a i komentatori, kada bi isticali šta je zapravo predmet glasanja, sva je prilika ustanovili da javnost, glasači dakle, ne bi glasali za centralizaciju vlasti, pa bi i izlaznost bila veća ukoliko bi postalo jasno da ishod ovih izbora može biti veća samovolja, i manje demokratije.

Tome bi doprinela i kampanja protivkandidata o rezultatima vlade. O tome najviše govori Radulović, a trebalo bi da je ključna tema svima. Naime, koji su pre svega privredni efekti vlade čiji se sadašnji predsednik kandiduje za predsednika države, a koji će, ako pobedi, biti faktički i predsednik vlade? Bankrotstvo javnih finansija palo je na teret plata i penzija; prosečni realni privredni rast je od 2012. do 2016. iznosio jedva 0,7 posto; rast zaposlenosti je išao uz pad produktivnosti, što nikako ne govori o razvojnom napretku; dok su ulaganja realno rasla po prosečnoj stopi od oko 1,6 posto i još uvek su ispod 20 posto bruto domaćeg proizvoda. Rast izvoza, koji je svetla tačka, samo govori o tome da je, s jedne strane, ugovor o slobodnoj trgovini sa EU i unutar CEFTA od životnog značaja za srpsku privredu i, s druge strane, da je uspeh privrede i pojedinaca samo njihova zasluga. I zaista, istraživanja javnog mnjenja ukazuju na to da se država i privredna politika vide kao teret i smetnja, a ne kao podrška. Kako su ovi izbori praktično istovremeno i predsednički i vladini, javnost uopšte nije ni obaveštena niti pitana o tome zašto i za šta zapravo glasa.

Što se, pak, stranih državnika tiče, uostalom kao i međunarodnih finansijskih ustanova, njihov interes da održavaju odnose sa partnerom koji će samo ojačati svoju vlast je razumljiva, posebno kada je reč o maloj zemlji, koja će snositi sve posledice izborne odluke svojih građana, koliko god da će je doneti ne znajući za šta glasaju, ako tako budu glasali, da praktično razvlaste svoje ustanove i to pre nego što su probali da ih valjano demokratizuju. Bili bi naravno još zainteresovaniji kada bi građani glasali protiv.

Autor je ekspert Bečkog instituta za međunarodnu ekonomiju