Vremenom se publika navikne na tu depresivnu monotoniju i polako, ali sigurno i poslednji entuzijasti počnu da gube interesovanje za nekog kome još samo aparati registruju znakove života.
Poslednja vest glasi da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) odbacilo prijavu Branislava Lečića za upis promene podataka u Registar političkih stranaka, koja se odnosi na promenu zastupnika Demokratske stranke.
Površno i zlonamerno tumačenje ove vesti navodi na zaključak da je iz ovog derbija začelja nesporni predsednik DS-a Zoran Lutovac odneo pobedu nad Lečićevim pučistima.
Tabloidizacija društva i rijaliti programi navikli su javnost na sukobe, obračune, duele. Politika je svedena na lične okršaje kroz koje krvožedne navijačke grupe iz bezbedne udaljenosti preko virtuelnih profila projektuju svoje frustracije.
Na sreću, sukob u Demokratskoj stranci nije sukob ličnosti, već sukob različitih politika, koncepcija.
Potrebno je učiniti dodatni napor da bismo izbegli kolumnističko puškaranje koje prija samo egoističnim skribomanima i gde bi se ozbiljna politička debata pretvorila u pinkoidno prepucavanje.
Da zaključimo i zaključamo ovu jalovu i za obe strane štetnu raspravu.
Nije MDULS odlučilo ko je predsednik Demokratske stranke.
To su odlučili članovi Demokratske stranke 2018.godine i jedino oni imaju suvereno pravo da smenjuju i postavljaju svog predsednika.
Ovom odlukom MDULS nije pristalo (ili smelo) da prekrši zakon i da tim kršenjem pokuša da unutarstranačkom puču pruži institucionalnu zaštitu.
Svi argumenti su bili na strani Lutovca i njihova jačina je demotivisala bilo koga, pa i samo ministarstvo, da se upušta u rizik igrajući na kartu pravnog nasilja.
Razume se da bi legalizacija prevrata DS-u bila samo bura u čaši, ali je režimska čaša posle devet godina strahovlade na ivici stola i svaki nekontrolisani ili nepredvidivi potres mogao bi je razbiti o pod.
Ovaj poslednji, a svi se nadamo da je poslednji, razdor u DS-u razlikuje se od prethodnih po mnogo čemu.
Posle pada sa vlasti u stranci čiji je rejting bio u slobodnom padu počele su samoubilačke igre prestola.
Ciklični izborni igrokazi završavali su se mini ratovima samozvanih stranačkih elita i dok su jedni dobijali najudobniju kabinu na Titaniku posle završetka igre jedino su članovi ostajali izigrani.
Danas se Demokratska stranka vraća sebi. Ona više ne sme i ne može da ostane zagledana u sopstveni odraz u iskrivljenom ogledalu. Prošlost nam može koristiti kao putokaz, ne kao nostalgični lavirint.
Inicijativom predsednika Lutovca i njegovih saradnika pokrenut je unutrašnji partijski život što je izuzetno teško u vreme sveopšte političke hibernacije.
U DS se učlanjuju građani koji je prepoznaju kao stranku koja pravi jasan politički, moralni i vrednosni otklon prema aktuelnom režimu.
Ta pozicija nije sama po sebi dovoljna, ali nas ona kvalifikuje da nezadovoljnom delu javnosti ponudimo adekvatna rešenja za akutne društvene probleme.
DS je uvek bila stranka budućnosti i nama je rušenje Vučića samo predkorak u pokušaju da od Srbije napravimo modernu i civilizovanu državu. Mi ne rušimo, mi uklanjamo ruševine da bi smo mogli da udarimo temelje evropskoj građevini koja će izdržati proveru vremena.
Mi ne želimo da ponavljamo greške iz prošlosti, ne zbog toga što smo postali bezgrešni, već zbog toga što su te greške pustile Vučićevog duha iz boce, a tvorci tih grešaka više nisu u DS-u. Paradoksalno ali istinito, mi smo lek za bolest koju smo sami izazvali.
Demokratska stranka pokušava (i traži pomoć građana) da ponovo postane moralni i politički oslonac svima koji se u ovo nevreme zbog svoje časti i obraza sudbinski proveravaju. DS je njihovo utočište, a naše javno delovanje mora da nadahnjuje sveopštu građansku nepokornost.
Naš odnos prema režimu je jasan i ta jasnoća stvara nervozu i bes kod druge strane koja je navikla da se ustukne pred njenom silinom.
Naš odnos prema partnerskim pokretima je iskren.
Krajnji cilj političke partije je smena vlasti radi dubinske promene političkog sistema.
Ciljevi pokreta obično su fragmentisani, parcijalni i arhaični u odnosu na celinu koja je se ne može popraviti promenom pojedinih delova. Aktivizam u pokretima, ma koliko legitiman i benevolentan bio, može samo da poljulja režim, ali ne može i da ga sruši.
Naš odnos prema partnerima iz opozicije je oprezno kooperativan.
Mi smo svesni da ne možemo sami, oni znaju da ne mogu bez nas.
Sudbina DS-a nije da sledi, već da predvodi.
U nama imaju iskrene partnere u borbi protiv režima, a naša iskrenost zavisi od njihove iskrenosti.
DS neće biti opozicioni SPS koji zbog teškog nasleđa i grešaka iz prošlosti mora da ćuti dok je drugi čerupaju, svađaju i ponižavaju.
Nikome i nikada nećemo dozvoliti da najstariju opozicionu stranku pretvori u mrtvački kovčeg koji će iskoristiti kao binu za svoje inauguracione govore.
Demokratska stranka po prirodi stvari jeste težište okupljanja nezadovoljnih građana željnih slobode, pravde i dostojanstva.
Upravo takvi nam i prilaze i postaju deo asocijacije koja svojom unutrašnjom demokratizacijom, reorganizacijom i revitalizacijom želi da demokratizuje, reorganizuje i revitalizuje Srbiju.
Pridružite nam se.
Autor je lekar toksikolog, član GO
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Vučić: Nisam video non pejper, zalažem se za postojeće granice
(D)efekti (ne)ostvarene države
Odličan članak, koji ohrabruje i motiviše. Bez DS-a nema slobodne i demokratske Srbije. Na sreću, „žuti lopovi“ odavno nisu u DS-u, već su u vrhu SNS-a, gde, kao nikada ranije, uživaju blagodeti režima.
Puna podrška gospodinu Dikiću, gospodinu Lutovcu i Demokratskoj Stranci.
Nema u Srbiji demokratije bez Demokratske stranke. I bojkot izbora je uspeo zato što se na izborima koji su se busali da su demokratski nije pojavila Demokratska stranka. Sva podrška s moje strane.
Mislim da da je Gos. Lutovac slab vođa DS,baš ništa nije uradio da se stranka oživi,on to sam treba da vidi.
Tokom protesta protiv krvavih košulja, imao sam priliku, da u šetnji, oko pola sata razgovaram sa Nadom Kolundžijom, bio je to, zapravo većim delom, moj monolog. Prihvatio sam to kao tzv. arhetipsku potrebu poslanika da čuje glas građanina, ali ja sam postavljao i pitanja, na koja nisam dobio odgovor.Jedno od pitanja je glasilo: „Nado, hoćemo li ikada, mi građani, imati ponovo veliku stranku?“…Nisam dobio odgovor tada, ali njenim učeščem u još jednom raskolu, dobio sam odgovor službe kako vidi budućnost DS!
Čime dr Dikić garantuje da DS neće opet da zvekne u neki ledeni breg?
Pretpostavljam da ovo pitanje postavljaju mnogi građani, te se učlanjivanje u stranku odvija filmskom brzinom – mislim na filmski program RTS-a koji jednom godišnje pusti neki novi film.
Teško da će se DS ikada oprati od afera koje su započele odmah posle oktobra 2000-te (pljačkaška privatizacija, zapošljavanje po partijskoj liniji ljudi bez kvalifikacija, urbanistička mafija …..). Ovo što danas radi SNS je samo usavršena varijanta propasti koju je DS započeo.
Jedni lek je stvaranje novih stranaka sa novim ljudima. Ti novi ljudi ne moraju nužno da budu nova lica u politici, već i oni iz pozadinskih ešalona postojećih opozicionih partija koji se nisu uprljali. Jedan od mogućih kandidata na levom centru, i moj favorit, je Rodoljub Šabić. Na desnom centru, dr Miša Đurković. Siniša Kovačević na mestu centarfora. Ne sumnjam da postoji još stotine vrednih, stručnih i poštenih ljudi koji bi mogli da udahnu život političkoj žabokrečeni Srbije.
Pa, dr Lutovac je upravo takav: čovek iz drugog ešalona DS-a koji se ama baš ništa nije pitao u stranci sve dok nije postao predsednik DS-a 2018. kao prvi predsednik DS-a izabran na direktnim unutarstranačkim izborima. A što se tiče svih pobrojanih afera, nije DS direktno kriv za sve njih, već za najmanji broj istih – većina su maslo DSS-a i SPS-a kao koalicionog partnera sa velikim ucenjivačkim potencijalom, a i kada je reč o onima za koje jeste kriv DS – direktno za to odgovorni pojedinci iz DS-a odavno više nisu u DS-u, već su preleteli u SNS još u prvom preletačkom talasu (Mali, Knežević, Vesić, Trivan…), dok se nakon ovog poslednjeg neuspelog puča-u-pokušaju DS konačno oslobodio i poslednjih preostalih recidiva „žutog lopovluka“ (Čomić, Leka, Šule, Kena, Jerkov…). Osim Lutovca i Rakić, svi drugi su mahom nova lica (novi, mladi članovi).