Kako se bezbedno upravlja motociklom?

Čovek koji je umeo da bude drug, prijatelj, saputnik i čini mi se, sve ono drugo što bi neko od njega tražio ili što bi nekome u nekom trenutku zatrebalo.

Prvi skuter koji sam kupio imao je 125 „kubika“ i sećam se da sam jedva čekao da se njime upustim u jurnjavu zakrčenim beogradskim ulicama. Mislio sam tada, a to mislim i danas, da je za ove i ovakve uslove u saobraćaju skuter idealno rešenje. Peđa mi je prvi čestitao kupovinu i poželeo dugu i srećnu vožnju rekavši mi nešto čega sam se kasnije više puta prisećao. Bio je to savet zlata vredan – vozi ga gde hoćeš i kako hoćeš, ali samo „pamet u glavu“!

Ne čini njime ništa od onoga zbog čega bi se kasnije stideo ili nešto zbog čega bi jednom mogao zažaliti! Na svu moju sreću, imao sam sasvim dovoljno zdrave pameti da razmislim o ovome i da savet primenim u svakodnevnoj vožnji. Naravno, bilo je tu kasnije svega i svačega, pa i padova sa motocikla, lakših povreda, polomljenih retrovizora i oštećenih plastičnih štitnika, ali jedne stvari zaista nikada nije bilo – „glave u torbi“!

Beogradom se danas kreće verovatno najveći broj dvotočkaša koje je ovaj grad ikada imao na svojim ulicama. Kurirske službe su svakako doprinele njegovom povećanju, a svi oni drugi koji su ih kupili učinili su to uglavnom iz razloga da bi pored specifičnog osećaja u vožnji imali nešto i „za, po gradu“. No, među njima ima jako puno onih koji nemaju nikakvo prethodno iskustvo u upravljanju motociklima, a posebno u užurbanoj gradskoj vrevi kakva je u našem glavnom gradu. Čini mi se da je i onda, ali i sada, najpametniji savet za dugu i bezbrižnu vožnju bio i ostao – samo „pamet u glavu“!

Jedna od najvećih grešaka i najrizičnijih poteza po sopstvenu bezbednost koje bajkeri u Beogradu prave je provlačenje motociklom između kolona vozila koje su u pokretu. Posebna pisana pravila za upravljanje motociklom ili skuterom ne postoje. Ova prevozna sredstva se upravljaju po onim istim pravilima koja važe i za vozače automobila. Naravno da niko ne očekuje da se njima zaista tako i upravlja, jer gabariti motocikala i specifična snaga njihovih motora im apsolutno omogućavaju veći manevarski prostor u gradskoj gužvi nego putničkim vozilima.

Uostalom, onaj ko bi se kruto držao pravila učestvovanja u saobraćaju, on verovatno i nije za motocikl. Ono što je čest manir srpski vozača automobila jeste da iznenadno menjaju saobraćajnu traku u želji za boljim pozicioniranjem shodno svojim trenutnim potrebama. U toj nameri veoma je veliki rizik da previde motocikl u spoljnim retrovizorima i da ga obore. A svako njegovo obaranje je direktan rizik po život vozača. Srpski vozači automobila i autobusa nemaju osećaj za učestvovanje motocikala i skutera u saobraćaju jer mi nismo nacija koja ih upražnjava.

Sve se do sada svodilo na simboličan broj zaljubljenika u ovu vrstu prevoza na dva točka. Očekivanja bajkera, iz tog razloga, da će biti blagovremeno viđeni od strane vozača putničkih vozila je verovatno najveća greška koju bi mogli načiniti tokom svog kretanja i učestvovanja u saobraćaju. I zato, kada je kolona u pokretu provlačenje treba izbegavati ili ga sprovodti uz minimalnu razliku u brzini u odnosu na automobile. Treba dati automobilistima dovoljno vremena da uoče motocikl i uzmu u obzir njegovo kretanje pre nego što otpočnu proces prestrojavanja ili obilaženja kakve prepreke. Dopunska oprema koju pojedinci ugrađuju na svoje ljubimce u vidu dugih ili trepćućih svetala, fluorescentnih prsluka ili sirena većih snaga od standardnih jeste poželjna, ali ne nudi i apsolutnu sigurnost da će biti primećeni na način na koji bi njihovi vlasnici to želeli.

Žuta traka je bila i ostala najsigurnije mesto za kretanje svih vrsta dvotočkaša. Bez obzira šta važeća pravila o bezbednosti saobraćaja kažu za njenu upotrebu, svaka potencijalno incidentna situacija u saobraćaju se uglavnom može izbeći prelaskom iz bele saobraćajne trake u žutu traku, tamo gde ona postoji. Iz tog razloga, treba je koristiti, kad god i gde god je to moguće.

Provlačenje motociklom ili skuterom između kolona koje su zaustavljene je svakako ono zbog čega se motocikli i kupuju kada je u pitanju vožnja u urbanim uslovima. Nema lepšeg osećaja kada desetine automobila stoje u dve ili tri kolone i čekaju da krenu, a motociklista se lagano provuče između njih i postavi se prvi na semaforu. Ovo je, svakako, jedan od najbezbednijih načina za sticanje prednosti nad automobilima, bez obzira što ni on nije po propisima. No, ni ovaj način učestvovanja u saobraćaju nije apsolutno bez rizika od povreda. Ukoliko se desi da neko od vozača automobila odluči da otvori svoja vrata kako bi ispraznio pepeljaru ili izašao napolje da na tren proveri vrata prtljažnika, velika je opasnost da vozač skutera udari u njih. O posledicama takvih događaja možda je ipak najbolje ni ne razmišljati…

Obilaženje zaustavljene kolone vozila sa spoljne strane, suprotnom trakom, je nešto čemu se jednostavno ne može odoleti ako ste u poziciji vozača motocikla. U par sekundi obići sva ta vozila i projuriti kroz zeleno svetlo koje se upravo upalilo na semaforu je osećaj zbog koga se motocikli zavole za ceo život. Međutim, ono što neiskusni bajkeri ne uzimaju u obzir jeste pojava vozila iz susprotnog smera zbog koje se moraju što pre skloniti u svoju traku.

Ali, gde ući kada je sve popunjeno automobilima? Ova zamka je nešto što bezbednost vozača motocikala stavlja u ruke onih koji mu dolaze u susret. Rizik od ozbiljnih telesnih povreda i oštećenja prevoznog sredstva je ogroman. U ovim i ovakvim incidentnim situacijama glava je u pravom smislu reči „u torbi“! Pogotovo ako u susret dolazi autobus. Tu onda bežanja nema, a strah je parališući. To je iskustvo koje apsolutno nikome nije potrebno i zato ovo ne treba raditi bez višegodišnjeg vozačkog iskustva na dva točka.

Kada se montiraju bočni koferi na motocikl, onda je svako provlačenje apsolutno onemogućeno. To su oni trenuci kada i najvatreniji bajkeri, kao se popularno nazivaju, stoje strpljivo u koloni automobila i čekaju trenutak da krenu. Strahotna je i sama pomisao šta sve može da se desi ako jedan od bočnih kofera udari u automobil tokom provlačenja „u milimetar“. Pad je neminovan, povrede ogromne, a šteta na motociklu neoprostiva.

Iako je sposobnost oštrog manevrisanja motociklom od presudnog značaja za bezbednost i vozača i prevoznog sredstva, generalno uzev, ovo treba izbegavati. Jer, bilo kakav nagli potez upravljačem može izazvati ne samo gubitak ravnoteže i pad sa motocikla već može izazvati strah kod vozača automobila i za posledicu imati nekontrolisano upravljanje vozilom koje dalje može rezultirati udarom ili sudarom sa motociklom. A, šteta može lako biti nesaglediva…

Vozači skutera u kurirskim službama su najveća opasnost na drumu, jer mnogi od njih su se prvi put popeli na njega kada su počeli da se bave ovom vrstom posla. Ako nisu negde, prethodno, naučili da voze skuter, moraće da uče kroz posao kojim se svakodnevno bave. A, takvi kakvi su, prvenstveno zbog neiskustva, strahovit su rizik za bezbednost u saobraćaju. Od njih se zaista treba sklanjati…

Od ostalih pravila za vožnju na dva točka, svakako, treba izdvojiti i ova:

– po magli se motocikl ne vozi

– po kiši i mraku se vozi samo u krajnjoj nuždi i vrlo oprezno

– obaranje motocikla u krivinama treba ostaviti za one dane i godine vozačkog staža kada ih bude bilo na pretek

– prevoz saputnika pozadi vršiti samo onda kada ste potpuno sigurni u sebe i svoje umeće upravljanja ovim prevoznim sredstvom

– bez kacige ne sedajte na motocikl ni u najluđim snovima

– redovno proveravajte stanje pneumatika i pritiska u njima

– SVOJU BEZBEDNOST I SIGURNOST NIPOŠTO NE STAVLJAJTE U TUĐE RUKE!

Motociklisti su slabija strana u saobraćaju i zbog toga nužno drže distancu od većih prevoznih sredstava poput automobila ili autobusa. Takođe, vozač motocikla ili skutera je bez obzira na svu modernu opremu za vozača i dalje nedovoljno zaštićen ili potpuno nezaštićen od povreda u saobraćaju i njima je izuzetno sklon ako padne sa motocikla. Zato o njihovoj bezbednosti najpre oni sami moraju voditi računa, a potom i svi ostali učesnici u saobraćaju.

× × ×

Bio je Peđa u pravu kada mi je između ostalog pričao da onaj ko se jednom popne na motocikl, nikada više sa njega ne silazi. Dugo godina ga nemam, ali sam siguran da bih se ponovo njime vozio samo kada bi mi se ukazala prilika. Osećaj slobode koji motocikl pruža se ne može ničim ni meriti, ni porediti, a pogotovo ga je teško opisati. Što je još značajnije, vredan je svakog truda i rizika. Bilo da ga vozite sami, bilo u društvu… sa devojkom ili sa drugarima. Sa Peđom ili, nažalost, bez njega…

Autor je diplomirani mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.