Kao da je Čajkovski komandovao artiljerijom

Vest da bi Rusija mogla da učestvuje na Venecijanskom bijenalu 2026. izazvala je burne reakcije u delu evropskih političkih i kulturnih krugova. Pominju se čak i pretnje uskraćivanjem evropskih fondova ovoj prestižnoj manifestaciji. Evropska komisija je, naime, upozorila da bi mogla da suspenduje grant od oko dva miliona evra ukoliko ruski paviljon zaista bude otvoren na narednoj međunarodnoj izložbi.

Ironija je u tome što je Venecijansko bijenale upravo istorijski nastalo kao međunarodni prostor kulturnog susreta – mesto gde umetnost opstaje čak i onda kada politika razdvaja države i narode. Danas, međutim, izgleda da je i taj poslednji prostor postao produžetak političkog fronta.

Podsetimo se šta se dešavalo posle invazije na Ukrajinu. Evropa nije sankcionisala samo državu i njene institucije – sankcionisala je i kulturu. Otkazivani su koncerti ruskih muzičara, festivali su uklanjali ruske umetnike iz programa, a u nekim bibliotekama povlačeni su ruski klasici. Kao da je Dostojevski planirao vojne operacije, a Čajkovski komandovao artiljerijom. To nije bila demonstracija moralne snage. Bio je to trenutak kulturne panike.

Umetnost je kroz istoriju postojala upravo zato da bi ostala prostor susreta onda kada politika potpuno zakaže. Međunarodni festivali, bijenala i kulturne manifestacije nastali su iz ideje da postoje mesta gde se razgovor ne prekida čak ni između zaraćenih svetova.

Evropa danas, međutim, sve češće i te prostore pretvara u produžetak političkog fronta.

I tu se nameće pitanje koje evropske institucije očigledno ne vole da čuju: ako su principi zaista univerzalni, zašto se primenjuju samo u nekim slučajevima?

Dok su ruski umetnici i sportisti kolektivno odstranjivani iz međunarodnog prostora zbog rata u Ukrajini, u drugim ratovima – sa hiljadama mrtvih civila – evropska moralna mobilizacija pokazuje znatno manje žara. Kulturne manifestacije, muzička takmičenja i sportske arene nastavljaju da funkcionišu bez sličnih zabrana i moralnih ultimatuma.

Rat , genocid u Gazi, sa razaranjima koja svakodnevno obilaze svet, nije proizveo talas kulturnih sankcija kakav je Evropa pokrenula protiv Rusije. U tom trenutku moral prestaje da liči na princip, a počinje da liči na političku taktiku.

Jer univerzalni principi imaju jedno nezgodno svojstvo: ili važe za sve, ili su samo retorički dekor. Ako Evropa zaista veruje u kulturu kao prostor slobode, onda bi umetnost morala da bude poslednje mesto na kojem se uvode kolektivne kazne.

U suprotnom, ostaje jedna neprijatna istina. Evropa danas ne brani univerzalne vrednosti. Ona samo bira protiv koga će ih primeniti – i to sa strašnom lakoćom.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.