Krivi su nemački okupatori

Današnji klinci pojma nemaju. I mi, nešto matoriji, teško da bismo i čuli za Miladina da nije bilo „Povratka otpisanih“. Prema scenariju jedne epizode te ratnospektakularne serije (u kojoj je izginulo više Nemaca nego na Istočnom frontu), neki bolešljivi čiča, nimalo komunista, nimalo ilegalac, nimalo partizan, nimalo ratnik, u osvit 20. oktobra 1944. godine, prošunjavši se, kao mače, kroz nemačke odbrambene linije na desnoj obali Save, uzveravši se, kao jarac, uz čeličnu konstrukciju nemački ozbiljno izgrađenog Starog savskog mosta, samo uz pomoć jednostavnih makaza za čelik uspeo je da preseče žice koje su vezivale eksploziv na mostu sa detonatorom. Tako je zahvalnoj Domovini, koja je potom postala Otadžbina, uspeo da sačuva tada jedinu vezu Beograda sa Sremom. U ortačkoj podeli uloga posle te epizode, dok su klinci iz kraja trčali da budu Prle, Tihi, Mrki ili bar pokojni Cane Kurbla, poželeo sam da budem matori čika Zare. Onako sitan, neugledan, uplašen, ipak mi je delovao moćno. Da me je tada, dok sam se valjao po prašini u igri Nemaca i otpisanih, neko pitao zašto baš želim da budem Zare, ne bih znao da odgovorim. Činjenica da je taj junak stvarni lik i godine odrastanja protumačile su mi dečačku potrebu da Miladina makar jednom i makar u igri oživim. Čovek koji je hrabrošću, dovitljivošću i znanjem uspeo da namagarči poražene naciste, ali i da preduhitri komunističke pobednike u njihovom nezadrživom jurišu u „budućnos'“, bio je moj junak upravo zato što je bio nimalo komunista, nimalo ilegalac, nimalo partizan, nimalo ratnik. A sačuvao je Srbima Stari savski most, preko koga se (ene!!!), i sada 73 godine kasnije, „Beogradžani“ i gosti svakodnevno prevoze sa kraja na kraj Beograda. Jer je On, bez ideologije, bez računice, bez zahteva, bez očekivanja, bio samo ponositi i dobronamerni, krajnje redak izdanak Naroda.

I sada se čuje za prilike naših pameti sasvim normalna vest. Ime takvog čoveka neće krasiti most koji su nemački nacistički okupatori za svoje potrebe i „za svoju dušu“ solidno izgradili tokom nekoliko meseci 1942. Jer Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova grada Beograda nije prihvatila predlog da Stari savski most ponese ime toga heroja, uz obrazloženje članova Komisije da je „Zarić spasao most koji nema nikakvu estetsku i arhitektonsku vrednost, da postoji 200 ljudi koji pre Miladina Zarića zaslužuju da most ponese njihovo ime“, dok je predsednica Komisije istakla da je Zarić, kao učitelj, „spašavanjem mosta vršio samo svoju učiteljsku dužnost“ (??!!!).

No, za to što Stari savski most, sva je prilika, neće poneti ime hrabrog učitelja nisu odgovorni ni članovi, ni predsednica narečene Komisije. Za to što po Miladinu Zariću, rodom iz Seče Reke pored Kosjerića, neće biti nazvan Stari savski most, rekoh već, krivi su nemački okupatori i on sâm. Nemci, što im je uopšte došlo na um da takav most u Beogradu grade, a Miladin Zarić što je uopšte poželeo da most „koji nema nikakvu estetsku i arhitektonsku vrednost“ spasava. Jer narod, čijoj je prestonici Stari savski most 35 godina bio gotovo jedina žila kucavica, koji za 75 godina u svom glavnom gradu na jedvite jade napravi tri nova mosta, čiju Komisiju za spomenike i nazive ulica i trgova grada Beograda krase „tako vispreni umovi“, nije zaslužio ništa više od toga da ga i sada, u drugoj deceniji 21. veka, s desne na levu obalu Save, i obratno, prevoze skeledžije skelama.