Lekar je ili čovek, ili naprednjak

S mučninom se sećamo jurodivog pogleda i srceparajućeg glasa direktora šabačke bolnice Slobodana Popovića, koji se na jednom predizbornom skupu posvećenom A. Vučiću kandidovao za svaku antologiju udvorištva, ali i ljudske gluposti i potonuća, rečima: „…svi mi moramo da obećamo ovom čoveku svaki sekund, svaki milimetar naših života, moramo dati kao pomoć na njegovom putu…“

Na istom misaonom nivou je u sličnoj prilici funkcionisala i Svetlana Vujović, načelnica Odeljenja za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije, kada je tvrdila da je za rađanje beba u Srbiji zaslužan Vučić. Da je njen idol zaista tako omnipotentan, bio bi odgovoran što je beba upadljivo sve manje.

U istu kategoriju, ali sa dodatno negativnom moralnom konotacijom, spada opravdanje bivšeg direktora Instituta za majku i dete Radoja Simića zašto je dozvolio da gost ušeta i uvali se u krevet malom pacijentu – izdvojenom u strogoj izolaciji – zbog veštačkim putem oslabljene otpornosti, kako bi detinji organizam savladao po život opasnu bolest. Navodno je dete, koje je ne tako davno tek naučilo da govori, izjavilo da hoće da vidi svog predsednika, pa makar posle umrlo. „Duševni“ Simić tako dirljivu molbu tobož nije imao srca da odbije.

Simićev naslednik na direktorskom mestu, Vladislav Vukomanović, prethodnih dana na orvelovski način tumači razliku između svojih partijskih drugova (čitaj: bogova) i svojih potčinjenih (čitaj: volova). Prvi mogu da se šepure u belim mantilima na partijskom skupu u Jagodini, ali drugima ne dozvoljava ni da izađu u radnoj odeći pred bolnički krug radi odavanja pošte poginulima u Novom Sadu.

Zbog afere „nadstrešnica“ i priklanjanja studentima, direktorka Kliničkog centra Srbije Jelena Drulović nedavno je smenila načelnika jednog odeljenja Prve hirurške klinike, Vladimira Dugalića. Oni se ne poznaju, Jelena može samo da nasluti koliku štetu čini pacijentima ispunjavanjem partijske direktive, ali moguće je da joj čak nisu zazvečali „receptori za savest“. Valjda rezonuje: šta ona može, samo obavlja svoju nakaradno shvaćenu dužnost.

I ako ostane bez mesta na svojoj klinici, Dugalić će sebi naći posao, ali ga boli izdaja kolega. Direktor klinike je ćutke prihvatio poniženje da mu se oduzimaju ovlašćenja, a šef Katedre hirurgije je čak cinično i kapitulantski konstatovao da „neće da se meša u politiku“.

Toj plejadi Hipokratovih „u šreh“ izniklih potomaka sada se pridružuje i Vesna Turkulov, direktorka Kliničkog centra Vojvodine. Ona ne dozvoljava ni dežurnom lekaru, ni portparolu ustanove da saopšte kako su iz sedišta SNS-a istrčali batinaši i bejzbol palicama mučki pretukli jednu studentkinju, polomivši joj vilicu na tri mesta, izbivši joj četiri zuba i ostavivši je okrvavljenu i poplavelu od modrica na asfaltu.

Po Vesninoj pervertiranoj logici, koja dopušta empatiju jedino za saborce, devojci nije skoro ništa, predstoji joj manja intervencija koju će lako da podnese, samo u lokalnoj anesteziji. U svom dehumanizovano ciničnom opisu, direktorka falsifikuje nekoliko činjenica:

1. Nije reč o „tuči“, kako ona tvrdi, već o divljačkom prebijanju po glavi i telu nemoćne devojke ispružene na tlu. S još samo malo mašte, direktorka je mogla da kaže kako je sirotica sama sebi lomila kosti i zube udarajući vilicom o palice koje su Vesnini pajtaši držali uz nogu, kao vojnici pušku u stavu „mirno“.

2. Sramno je „dislokacijom“ nazvati višestruke prelome (multiple frakture) kosti. Dislokacija označava pomerenost i mogla bi da se primeni na iščašenje vilice („iskakanje“ iz zgloba), a nikako kao eufemizam za prelom (postoje, doduše, dislocirani prelomi, ali je naglasak na imenici).

3. U direktorkinoj interpretaciji komparativ „teža“ ne znači teža od teške, već teža od lake, kako bi se nipodaštavanjem potisnuo ceo taj vandalski čin. Svaki student medicine ili prava zna da se povrede kvalifikuju kao lake ili teške, a da prelazi ne postoje.

4. Minimalizaciju predstavlja i lakonska opaska: „…biće urađena manja intervencija u narednih sat-dva… posle intervencije će ići kući“. Nasuprot direktorkinom obećanju, devojka je, naravno, posle intervencije zadržana u bolnici. Tamo će se povremeno vraćati tokom narednih nedelja radi kontrole, a ukoliko zarastanje dobro prođe, predstoji joj dugotrajan proces stomatoloških intervencija.

Da poznajem direktorku Turkulov, pitao bih je: „Vesna, kako možeš to da radiš? Kud će ti duša?“

Čoveku dođe da pomisli kako lekar može da bude ili čovek ili naprednjak(inja).

Autor je epidemiolog i profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.