Kakva je perspektiva građanske Srbije danas? Ni bolja ni lošija nego što je uvek bila.
I kada to kažem ne mislim na podršku koju trenutno uživaju (građanski) kandidati Vuk Jeremić i Saša Janković, zato što oni, po mom mišljenju, suštinski nemaju odgovore na probleme naše zemlje, koji bi bili drugačiji od odgovora vlasti. Jeremić, tobože, u sebi miri dve Srbije, građansku i nacionalnu, ne shvatajući da je nemoguće, uzaludno, pa čak i glupo posle tako poraznog istorijskog iskustva balansirati na pitanjima spoljnopolitičke, ili bolje reći civilizacijske, orijentacije Srbije. On ne insistira na pobedi modernosti (izgradnje pravne države, institucija, tržišne privrede, ljudskih i manjinskih prava i sloboda) i dubinskim promenama po vertikali našeg društva. Ne otvara nove perspektive regiona Balkana i ne preispituje trenutne odnose sa susedima. S druge strane, Janković očigledno nema snage da kandiduje te teme, jer bi se i onako skromna glasačka baza dodatno smanjila. Ako je tako, onda se postavlja pitanje: Po čemu su oni predstavnici građanske Srbije? Meni više ovo liči na mimikriju sa tako malo suštine i sa tako mnogo opštih mesta. Tako nedefinisana i jalova politika nam se toliko puta obila o glavu, pa se postavlja pitanje: Da li naša politička elita ima minimum sposobnosti da racionalno prosuđuje?
Pa, kakva je zaista perspektiva građanske Srbije danas? Po mom sudu, sa prilično skromnim dometima. Ali to i ne treba da čudi. Treba da se zapitamo, kada je ovo društvo u svojoj modernoj istoriji imalo snage za građanske i liberalne ideje, i da li su ove ideje ikada bile dominantne? Modernost, koja je u retkim prilikama izbijala na istorijsku scenu u Srbiji, u pokušaju da dubinski konstituiše državu po ugledu na Zapad, je uvek bila brutalno sklanjana od strane narodnjačko-kolektivističkih snaga. Čini mi se da su sjajne figure modernosti u Srbiji i Jugoslaviji – od Mihaila Obrenovića, preko Aleksandra Karađorđevića, srbijanskih liberala do Zorana Đinđića – dolazile na istorijsku scenu ne zahvaljujući istorijskoj dijalektici, velikoj podršci odozdo, već upravo mudrošću i istrajnošću njenih protagonista. Jer kako drugačije i objasniti njihovu pojavu ako imamo u vidu da je dominantna politička kultura i ideološka paradigma bila sušta suprotnost modernosti.
Iako nikada nije bila dominantna, ideja građanske Srbije je imala nemerljiv značaj. Ne mogu ni da zamislim kako bi Srbija danas izgledala da nije bilo upliva takvih ideja, koje su stajale kao alternativa nacionalizmu, kolektivizmu i uopšte narodnjaštvu. Njihov značaj se ogleda i u tome što su uvek predstavljale opasnost, a njeni protagonisti pretnju i unutrašnjeg neprijatelja za mainstream dominantnu političku ideologiju. Građanska ideja je uvek bila uljez u Srbiji, neka novotarija. I ne mislim da je običan narod odbacivao ideje modernosti, bez obzira što je ponikao na kolektivističkoj tradiciji. Prost svet je imao i ima predstavu o uređenoj zemlji sa dobro etabliranim poretkom. Modernost su sprečavale elite koje su grčevito štitile svoje dominirajuće pozicije, zaklanjajući se iza mantre tradicionalizma, nacionalizma, egalitarizma i narodnjaštva.
Ako je u mnogo težim vremenima ideja građanske, moderne Srbije opstajala i politički se oblikovala, imamo li mi pravo da danas i u ovom istorijskom momentu zaćutimo i pristanemo na političku ponudu koja se samo kamuflira u građansku, a suštinski je prazna, bez stava, bez odgovora na bolna ali nužna pitanja? Postojeća politička ponuda (građanske) Srbije u svom komformističko-kalkulantskom politikanstvu ne shvata da su na drugoj strani uverljiviji i originalniji predstavnici takve politike. S druge strane, oni koji ih podržavaju su, po mom sudu, u velikoj zabludi. Jer kada i stupe na istorijsku scenu, ovakvi građanski predstavnici neće imati snage da sprovedu ideje građanske Srbije, a nakon toga će se desiti razočaranje, kakvog smo bili svedoci ne tako davno.
Autor je član Glavnog odbora Liberalno demokratske partije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
