Najskuplja srpska reč 1Rade Marković Foto: Privatna arhiva

Više od trideset godina kako živimo sa nekoliko reči koje nam se svakodnevno serviraju sa TV ekrana ili naslovnih strana tabloida, ali i nezavisnih novina (ipak u manjoj meri).

Srpsko ovo, srpsko ono, ne možeš da se ne zapitaš ima li da nešto nije srpsko. Ipak, u ovom tekstu reč je o Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči, do te mere prisutnoj u svakodnevici da se pitam postoji li strah da će je, ukoliko na nekoliko dana izostane, svi zaboraviti a to ne bi bilo na korist velikom broju parazita koji na toj reči opstaju.

I naravno, koliko je Kosovo manje prisutno u realnom i stvarnom životu toliko je kao reč prisutnije a broj parazita koji zloupotrebom egzistiraju raste. Potpuno je jasno da su takozvane skupe srpske reči i njihova svakodnevna besomučna upotreba posledica pobede velikosrpske nacionalističke ideologije koja se po istoričaru Milivoju Bešlinu desila 70-ih godina prošlog veka, za kratko posle poraza devedesetih (poraza u svakom pogledu) prekinuta 5. oktobra 2000. i za uprave Zorana Đinđića, pa opet narasla u procesima revizionizma pod Koštunicom i nastavljenim dok je na vlasti bio Boris Tadić.

O poslednjih 10-ak godina suvišno je išta na tu temu reći. Srpski svet? Svet je nešto opšte, univerzalno i svi smo na neki način, makar i ovakvi kakvi smo, njegov deo. Parcelizovati svet u samoj ideji je gubitnički i na putu poraza. Kad već umišljeni gospodar ovog prostora razmišlja u kategorijama pobeda-poraz.

No, vratimo se Kosovu, najskupljoj srpskoj reči i rečenici „Kosovo je Srbija“ koju kao papagaji ponavljaju gotovo svi politički akteri (izvinjavam se manjem broju koji tu ne pripadaju i svojim političkim delovanjem ne udovoljavaju većini) a da pri tome ni za trenutak ne pokušavaju da, uz minimum poštovanja prema glasačima i građanima ove zemlje, iznesu neki plan kojim bi obrazložili kako, u kom vremenu, po kojoj ceni će sprovesti svoju ideju (više mantru).

Ako i pretpostavimo da se to na neki volšeban način desi, da iznesu plan za budućnost, političku formulu u kojoj bi Srbija funkcionisala, a da to prihvate, makar i uz pritisak velikih sila, kosovski Albanci ali i Srbi, a o Vojvođanima (Srbima, Mađarima i drugima) da ne govorim. Moguće je da u programima srpskih partija postoji i neki deo vezan za rešenje Kosovskog čvora, ali je to skriveno od prosečnog glasača i nije deo koji se u kampanjama i političkoj svakodnevici ističe, pa prema tome i ne postoji.

Osim rečenice „Kosovo je Srbija“. Ovo učvorenje očigledno odgovara mnogima, a za izlazak iz toga potrebno je za početak vratiti važnost istine u javni prostor. Od devedesetih pa do danas, izdvojiti istinu od laži. Srbija pliva u lažima do te mere da joj se zločinci priviđaju kao junaci a diktatori i nazadnjaci kao oni koji će osloboditi svet od zla. Oslobođena od laži Srbija bi mogla prihvatiti, ili što je bolje, kreirati politička i ekonomska rešenja za Kosovo prihvatljiva u odnosu na blisku istoriju i budućnost, što je valjda i važnije.

Za početak, recimo, ekonomsku zajednicu sa Kosovom. No, kao politički diletant ovde ću stati sa nekakvim predlogom. Da Srbija treba da se oslobodi velikosrpskih nacionalista koji su evoluirali u velikosrpske parazite siguran sam bez ikakve sumnje.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.