Najveća kočnica je sistem koji stimuliše partijsko udomljavanje

Sve što nam sledi u našoj ekonomiji bilo bi i bez protesta. Poljoprivreda i proizvodnja hrane su odavno na silaznoj putanji.

Jedva da je nešto bolje u energetskom sektoru. Bogomdano za dalje smanjenje suverenosti u vođenju razvojne i ekonomske politike. Iscrpili smo uslove za rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) ostvarivan visokim rastom broja zaposlenih i rastom proizvodnih i uslužnih kapaciteta.

A šta smo postigli? Jedva nešto brži realni rast BDP-a od rasta zaposlenosti, pa se čvrsto držimo začelja evropske ekonomske razvijenosti, sa BDP-om od 12.600 evra po stanovniku, i to zahvaljujući skoro fiksnom kursu deceniju unazad. Preostali procenat nezaposlenosti smanjiće se većim brojem prispelih za penziju od novostasalih za posao, a verovatno i nesmanjenom emigracijom.

Primetno ponestaje raspoložive jeftine radne snage, pa i prirodnih bogatstava za prodaju u bescenje, čime smo do juče „uspešno“ konkurisali drugima u privlačenju stranih investicija. A verovatno je i smanjenje dosadašnjeg obilatog obima subvencionisanja i drugih pogodnosti za strane direktne investicije, što im je omogućilo da funkcionišu i bez vidljivijih razvojnih rezultata.

Moraće se smanjiti i zaduživanje za finansiranje infrastrukturnih i drugih javnih investicija, čak i ako nam se posreći budžetski kapacitet kojem se državni čelnici nadaju.

Trošimo više nego što stvaramo. Naravno, ne svi. Zvanična statistika pokazuje da je prosečna zarada prošle godine veća od iste u pretprošloj godini, nominalno, za 14,1 odsto a realno za 9,1 odsto, dok je BDP porastao u odnosu na pretprošlu godinu nominalno za 9,0 a realno za 3,8 odsto. Odstupanje rasta zarada od rasta BDP-a je očigledno, a do 2027. godine predviđamo više nego dvostruko brži rast plata i penzija od rasta BDP-a, a od produktivnosti, pogotovo. Nesvojstveno zemljama opredeljenim na uspeh.

To ne znači da je prosečna zarada visoka. Naprotiv, za mnoge je plata, bez doznaka iz inostranstva i prihoda iz sive ekonomije, na nivou egzistencijalnog minimuma. Nasuprot većini, manjem delu zaposlenih plate i druga legalna ili nelegalna primanja uveliko služe za kupovinu nekretnina, što je zajedno sa stranim investicijama u rudarstvo, građevinarstvo i nekretnine odlučujuće poguralo rast BDP-a, ne samo u prošloj godini.

Imamo krajnje nezadovoljavajuću strukturu investicija. Dominiraju infrastrukturne investicije, ulaganje u rudarstvo i tradicionalne grane sa niskom dodatnom vrednošću, zatim u nekretnine, što odlučujuće opredeljuje stopu rasta, i dosadašnju i ovu s kojom vlast računa u narednim godinama. Takva struktura investicija, naročito pri nerealnim cenama gradnje puteva i stanova, može privremeno obezbediti visok rast BDP-a, ali ne i stvarni razvoj ekonomije.

Za veće domaće privredne investicije nedostaju nam skoro svi uslovi koje ekonomska nauka prepoznaje kad je reč o visokom nivou domaćih investicija.

Među najvažnijim su manjak domaće akumulacije, i ako ne odlučujući, zatim nedostatak motiva i interesa bankarstva u stranom vlasništvu da podrži domaće investicije u investicionom i poslovnom ambijentu od koga zaziru i sami investitori koji bi da počnu ili prošire biznis.

A najveća kočnica nam je politički i ekonomski sistem koji više stimulišu partijsko udomljavanje i ono što iz toga sledi, od domaćeg preduzetništva i znanja. A bez većih domaćih investicija nema ni visokog ni održivog rasta ekonomije, a o suštinskom razvoju da i ne govorimo.

Robni izvoz, inače nezaobilazan faktor rasta ekonomije, je ozbiljno usporen. U pretprošloj godini je porastao 3,7 odsto što je verovatno manje od rasta izvoznih cena, a u prošloj godini svega 1,8 odsto. Dakle, dve godine zaredom smo bez realnog rasta robnog izvoza. Ponovi li se ovo i u narednim godinama uz sve moguće stagnacije ostalih priliva i sasvim izvestan rast odliva deviza po osnovu kamata na kredite, odliva ostvarene dobiti na investicije van zemlje, dividende, još većeg uvoza, što je sasvim izvesno, na udaru će biti i platni bilans i devizne rezerve. A kurs dinara, pogotovo.

Dakle, sve što je omogućavalo da i pored pogrešnog puta kako tako rastemo, naravno, bez suštinskog razvoja, polako nestaje.

Zato bismo morali odmah menjati ekonomski model iz osnova. I u pogledu razvojnih prioriteta, raspodele stvorenog, uloge nauke i znanja, strukture investicija, uloge dinara u finansiranju razvoja, načina odlučivanja i vladanja. Ali kako posle 12 godina priznati da dosad nismo bili na pravom putu? A što se protesta tiče, ako bismo ih pravilno razumeli, došli bismo do sistema u kojem je moguća bolja ekonomija od ove.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.