Foto:FoNet/ Aleksandar Levajković

Nažalost u mraku naprednjačke Srbije to je jedino svetlo koje se nazire na sumornom horizontu naše svakodnevice. Jer ovde noć još uvek pada da bi nekog progutala. Dok štekću rafali i gruvaju revolveri na usijanom beogradskom asfaltu, a grobari rade u tri smene, čelnici države nas uveravaju da je bezbednosna situacija nikad bolja. Nažalost sve šokantniji naslovi čak i u naprednjačkim partijskim glasilima i tabloidnim biltenima, kao i brojne čitulje na nekoliko strana, opovrgavaju ove besmislene tvrdnje.

Eskadroni smrti i nasilja krstare Beogradom i Srbijom. Kod njih žetva traje tokom cele godine. Kosa smrti dobro naoštrena neselektivnom amnestijom, kojom je od strane Srpske napredne stranke nagrađena ubedljiva podrška dobijena u kaznionicama od strane osuđenika za najteža krivična dela na izborima 2012. godine, ubira pun prinos. Kada se ovome pridoda činjenica da su kriminalci svih fela našli uhlebljenje u naprednjačkim eskadronima za zastrašivanje i prebijanje opozicionih aktivista, kao i rasturanje skupova protivnika režima Aleksandra Vučića, ali i za kažnjavanje neposlušnika u sopstvenim redovima, uz prisećanje da su u Hercegovačkoj ulici crvene beretke dobile naslednike u crnim fantomkama, dobro je da broj stradalih nije i veći.

I laicima je jasno da ova vlast svesno generiše kriminal i nasilje. A da bi slika bila kompletna, tu je i vazda prisutan Vučićev trbuhozborac, osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj. Čim Vučić, nekadašnji recenzent “remek-dela novije srpske književnosti“ iz pera Vojislava Šešelja namigne bivšem gazdi, a sadašnjem potčinjenom, slede rafali “patriotske“ derke koji uz već pomenuta zastrašujuća ubistva upotpunjuju jezivi ambijent devedesetih.

Zato i ne čudi što se posle provokacija u Narodnoj skupštini, osuđeni ratni zločinac uputio u Zabelu, ali ne preko Karlobaga, već preko Hrtkovaca. Šešeljeva poseta ubicama prvog demokratskog premijera i njegov pokušaj da pokrene reviziju postupka pravosnažno osuđenima za ovaj zločin, kao i za ubistvo Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije jasno ukazuje kakav je bio odnos vlasti tokom devedesetih spram političkih ubistava. Očigledno je vlast imala naredbodavni odnos prema počiniocima ovih zlodela. Naravno da ovakva poseta i ovakva inicijativa nisu mogući bez saglasnosti onoga ko je Šešelja i poslao u Zabelu kao posetioca a ne kao osuđenika. Svi znamo čija ruka drži daljinski upravljač za rukovanje ovim grotesknim likom. Očigledno je da nije uzalud Aleksandar Vučić tvrdio da mu je najsrećniji dan u životu bio kada je ubijen Đinđić. I nije se tek onako napio tog dana. Sada opijen vlašću i moći za kojom je oduvek žudeo, nema potrebe više da skriva svoje pravo lice iza maske uvređenog i razmaženog deteta koje niko ne voli, a koje strašno pati što nikada neće biti kao Đinđić. Barem dok je nas koji ga podsećamo na sopstvenu prošlost. Samo je pitanje da li će tablu sa imenom ulice koja nosi ime Zorana Đinđića sada prelepiti sa tablom na kojoj je Legijino ime, ili će bulevar dobiti Zvezdan Jovanović.

Pa kada tugaljivim glasom na sledećoj konferenciji za novinare izgovori da je siguran da će i on doživeti sudbinu jednog premijera sa ovih prostora, valjda će se naći neki hrabar čovek i novinar da mu kaže: “I ja sam siguran da hoćete… i uveren sam da mislite na Ivu Sanadera!“

Jer svako odbijanje da se zločin osudi je saučestvovanje u istom. A to se kažnjava po zakonu. Kad tad. U ovom slučaju ne samo da se zločin ne osuđuje. Ovaj je i najavljivan. I nije zaboravljen.

Autor je član DS