Tradicionalno uživamo u bezbrižnosti vođenih, lišeni bilo kakve odgovornosti, pošteđeni bilo kakvog napora da se suočimo sa egzistencijalnim izazovima. Tako zaostali u razvoju, kao narod sa posebnim potrebama postajemo lak plen za preambiciozne sadiste kojima vlast služi za dugotrajnu psihoterapiju.

Kratki periodi rasvešćivanja nisu bili dovoljni da se stabilizujemo kao funkcionalna i održiva zajednica. Demokratija nije bila sposobna da reprodukuje sama sebe. Po istorijskoj zakonomernosti posle svake izneverene revolucije sledi period proverene diktature. Francuska revolucija iznedrila je Napoleonov carizam, Kerenski je utro put boljševičkom teroru, Vajmarska Nemačka lako je skliznula u nacizam.

Da li smo spremni da odgovorimo sebi na pitanje zašto smo pristali da nam ugase svetlo i da u mraku provedemo drugu deceniju ovog veka?

Budimo iskreni. U svakom od nas postoji poluga kojom se može manipulisati – nacionalno, ekonomski, emotivno, iracionalno. Diktatori imaju redak dar da te poluge povežu u sociopatološki perpetuum mobile. Aleksandar Vučić je maestralni organizator naših nesvesnih slabosti, neprevaziđeni manipulator naših nedostataka.

Svakom posebnom stratumu našeg društva on se obraća jezikom i slikama koje izazivaju primitivne, refleksne reakcije. One nisu i ne mogu da budu proizvod promišljanja i racionalne obrade primljenih informacija, već automatski odgovori hipnotisanog organizma na snažne impulse programirane u specijalizovanim medijskim laboratorijama. Konzumenti populizma misle i komuniciraju nametnutim projekcijama, a ne činjenicama.

Zato je srpska medijska scena pretvorena u javni toalet. Nacionalna frekvencija koristi se kao kanalizaciona mreža da se oficijalne „istine“ dostave biračkom telu na konzumaciju. U tako nametnutim uslovima sloboda izražavanja moguća je jedino po zidovima toaleta. Na to se svode revolucionarne parole naškrabane po društvenim mrežama.

Možemo li se odupreti zaglušujućoj propagandi koja ne dozvoljava višeglasje? Da li smo svesni da fingirana demokratija bez slobode i jednakosti mutira u populizam? Dokle ćemo biti zaslepljeni lažnim sjajem jeftine glazure koja služi da prekrije sveopštu trulež? Ili u ovim godinama beščašća ispisujemo epitaf na spomeniku naše neodgovornosti – Mundus vult decipi, ergo decipiatur!

Jasno je da Vučić iscrpio svoj arsenal manipulacija. On više ne vodi politiku, njega vode emocije. NJegova najveća frustracija jeste jutro u kojem se budi bez vlasti, potpuno nemoćan da i Nebojši naredi da mu veže pertle, toliko slab da mu i Vesić spušta slušalicu, tako usamljen da ga i Sarapa izbegava, toliko prezren da ga je i lojalni Đuka otpratio. On tog jutra u ogledalu posmatra karikaturu nekadašnjeg silnika i postaje svestan da je izgubio „božansko pravo“ da odlučuje o sudbini svih i da je njegova zapečaćena.

Kada bi Vučić sada raspisao izbore, on ne bi imao pol, već Pol-Pot poziciju. Ali, kada bi izbori bili slobodni, on bi ubedljivom većinom bio izabran za bivšeg predsednika Srbije. Zato on ekspresno dovršava otomanizaciju države i društva. NJegova politička ponuda je lažni igrokaz stvarnosti i svodi se na kontinuirano i progresivno doziranje demagoških opsena i nebuloznih obećanja.

Kao i svaki autokrata pred konačni obračun on će insistirati na jedinstvu i homogenizaciji. Zato i trpimo svakodnevni rafal reči koje podsvesno teraju na depersonalizaciju i omasovljenje. Budućnost, deca, mir! Pa i u zatvoru je mirno, da li je to dovoljno za zadovoljstvo? To veštačko jedinstvo nije vrednost ni snaga samo po sebi, već prosta matematika i eufemizam za jednoumlje.

U srpskoj verziji igre prestola zid je probijen i „winter is coming“! Naprednjaci su već zauzeli ratnu formaciju. Saradnici koji kao lakeji služe za čišćenje Vođinih prljavih pampers pelena regrutovani su u jurišnike-kamikaze da prljavim rukama hrle u klinč sa opozicijom. Mentalno anoreksične kordonašice ponovo popunjavaju prvi ešalon za odbranu okupiranih institucija.

Nikada ne potcenjujte osobe koje veštinom i upornošću nadoknađuju manjak inteligencije! Urednici tabloida i omiljeni Vođini preletači su po partijskoj vojnoevidencionoj specijalnosti (PES) pripadnici jedinice za specijalne operacije i režimske bejzbol palice.

S druge strane, na ulicama Srbije hrabra manjina pokušava da odradi posao za pasivnu i lenju većinu. Ta manjina mesecima pokušava da sunarodnike odvikne od narkotika populizma i da ih izvuče iz Vučićeve preambule diktature. Protestanti su se svesno upisali u index populorum prohibitorum. Ako kojim slučajem Vučić preživi sledeće izbore i njegov pontifikat uđe u drugi mandat, oni će ostati na brisanom prostoru kao nesahranjeni lutajući mrtvaci.

Da bi se to izbeglo SZS mora da ima pripremljenu koncepciju igre, jasnu taktiku pomoću koje će prevazići zatvorska pravila, savladati teški teren, nadmudriti lukavog protivnika i na kraju trijumfovati. Da bi se to sprovelo u delo neophodno je ovlastiti autoritativni stručni štab da izbaci korumpirane bekove, penzioniše političke polutke i spreči odlazak ionako malobrojne publike zbog suludih autogolova.

Vreme je da postanemo punoletni narod. Vreme je da shvatimo da nekontrolisana sila nikada nije pravedna, da nijedan čovek ne zaslužuje ovakvu koncentraciju moći. Prvi dokaz naše zrelosti biće pretvaranje sile u pravo, a naprednog zverinjaka u društvo u kojem je svaki pojedinac jednaki i nerazdvojni deo celine.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke

Povezani tekstovi