Narod bez nade je tempirana bomba

Kada prestane kiseli osmeh izazvan aforizmom koji oslikava našu realnost, nastupajuća reakcija predstavlja smešu ogorčenosti, ljutnje i bespomoćnosti da se ta sumorna realnost promeni. Izgubili smo nadu, a narod bez nade je nekad armija zombija, a nekada tempirana bomba.

Sve je trulo u državi srpskoj, a klica te truleži leži u piramidi kriminalne organizacije na vrhu vlasti koja je spletom neverovatnih istorijskih okolnosti uspela da se registruje kao politička stranka.

Elita bez vrednosti postavlja standard ponašanja na javnoj sceni koja se proteže od oralnog seksa u dnevnom terminu nacionalne frekvencije, do postavljana streljačkog stroja u „debatnim“ emisijama i snajpersko pucanje po liderima opozicije. Osobe lišene skrupula i morala zbunjuju narod velikim rečima koje obično služe da prikriju male ljude i njihove prljave namere.

Partije ideološki kastrirane i zarobljene u uskom lavirintu isprazne frazeologije svoje delovanje zasnivaju na neprestanoj upotrebi verbalnog/fizičkog nasilja i neskrivene korupcije.

Kaligula našeg doba spolja govori ono što mora, a unutra radi ono šta hoće. Kao da smo zaboravili ili nas primoravaju da zaboravimo da je svoju karijeru izgradio na zapaljivim demagoškim govorima, kada je gluv od gneva, tada, ali i sada, glasinama, izmišljotinama i lažima glaziranim poluistinama, ritualno ubijao svoje protivnike i bacao ih na žrtvenik hipnotisanoj i razjarenoj masi koja je dobrovoljno pristala na samoobmanjivanje.

Iza njega se, tada, ali i sada, čula demagoška halabuka poluobrazovanih trabanata koji su iskoristili proteklu sedmoletku da ispišu meteorsku autobiografiju, pretvarajući se u upotrebljive režimske aparatčike. Zadivljujuća je pokajnička agilnost i zaslepljujuća izbezumljenost bestidnih preletača koji fanatičnom mržnjom prema prema političkoj konkurenciji dokazuju lojalnost novom gospodaru.

Ideološki žar je odavno ispao iz naprednjačke furune i snaga njihove vatrenosti počiva na intenzitetu besa i razmeri otklona prema omraženim prethodnicima. Sve je to uzrokovano strahom da ne dožive njihovu sudbinu. Zato svaka njihova kampanja targetira ličnosti koje personifikuju „mračnu eru žutih lopova“ (Đilas, Pajtić, Jeremić, Tadić…).

Sličnim propagandnim oružjem koristili su i raniji oblici totalitarnih režima. Poznat je odnos nacista prema kapitulantskoj politici versajskih izdajnika i kukavičluku korumpiranih carskih generala. Slično su se i komunisti odnosili prema monarhističkoj buržoaziji pod kojom nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i oduzeli nam sve.

Tom žalosnom horu pridružuje se i kvaziopozicija sastavljena od samoproglašenih junaka sa vokabularom i vrednostima iz srednjeg veka.

Te jednostavne, jednosmerne i jednokratne rent-a-patrijote bez daha slušaju Vođine antizapadne eksplozivne verbalne akrobacije koje im deluju poput božanske grmljavine ili mesijanske smernice na koju stranu sveta treba usmeriti svoju barku i gde svoje demagoške mreže zabaciti.

Oni imaju prirodno razvijene antene koje bez greške detektuju da je Srbija okrenula leđa Evropi i da se sve više približava Srednjoj Aziji ili Latinskoj Americi po ideološkom, ali i institucionalnom obrascu.

Te rudimentarne pseudopolitičke grupacije izviru iz onog sloja ljudi koji Šilera ne znaju po Viljem Telu, već po Dući i Kumu, koji su fascinirani špekulantskim „ura partiotizmom“ i koje je lako zabaviti geopolitičkim egzibicijama kako bi se skrenula pažnja sa vratolomnih afera na dnevnom nivou.

Iako Vučić besomučno mamuza Srbiju ka EU, oni su ubeđeni da on to radi neiskreno, nevoljno i pod prisilom i da je i te kako svestan da se međunarodna osa nepovratno okrenula ka Istoku.

Kineska poslovica kaže da kamenje i mulj na dnu korita određuju tok reke. U Srbiji je na delu neraskidiva politička simbioza društvenog taloga na dnu i parazitske žabokrečina na vrhu bare koja vri od sve brojnijih, gladnijih i gojaznijih krokodila.

Vučić je na velika vrata na političku scenu uveo doktrinu liderskog antropocentrizma. Na delu je perverzija Protagorine izreke da je čovek mera svih stvari, one koje jesu da jesu, one koje nisu, da nisu.

Ovde jedan čovek određuje šta jeste, a šta nije, šta je istina, a šta je laž. Jedan čovek u ime celog naroda.

S druge strane, zapanjujuće je i neshvatljivo političko slepilo koje sprečava opozicione lidere da uvide životne potrebe nezadovoljnog, a još ne pobunjenog i neorganizovanog naroda. Svaki pokret mora da ima minimum moralnog sadržaja, a dovoljna je prosta inspekcija da bi se ustanovio stepen poverenja koji građani imaju u ovakvu opoziciju.

Na stranu intelektualni i ideološki puritanizam koji štipa za oči na društvenim mrežama, ono što zabrinjava jeste nesposobnost sinteze elementarne političke agende u vreme neobjavljenog hladnog građanskog rata koji preti da Srbiju pretvori u balkansku Kolumbiju.

Dugotrajna dilema i podela oko bojkota izbora ili oko metodologije otpora vladajućem totalitarizmu samo odlaže, ali ne ubrzava Vučićev pad. Famozni bojkot i najavljena vaninstitucionalna borba „do istrage jednih ili drugih“ mukotrpan je i dugačak put. Istrajnost, jedinstvo i solidarnost su imperativi u ponašanju opozicionih lidera koji taj put mogu učiniti podnošljivijim.

U suprotnom, razmetljivo pretimo organizovanoj i još uvek nepobedivoj armiji iznad sopstvenih mogućnosti, bez ikakve šanse da te pretnje ostvarimo i oživotvorimo.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke