Neprimetni državni udar

Nikola Samardžić Tekuća politička stvarnost negira teorije antiliberalnih analitičara da u Srbiji postoji „demokratski blok“ koji je sastavio vladu nakon koketiranja premijera s radikalima. Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta, opomenuo je da „srpska politička elita u ponečemu sledi ponašanje Slobodana Miloševića“. Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava i još nekoliko nevladinih organizacija upozorili su da medijsko tumačenje događaja u zemlji ukazuje na zavisnost većine medija od novca i političkog uticaja navedenih elita. Iako se može verovati političkim tumačenjima ostaju egzaktni parametri, poput prošlonedeljnog sunovrata gotovo svih akcija na Beogradskoj berzi i tržišnih pokazatelja, uključujući kurs dinara u odnosu na evro. Premijer odurnom kosovskom retorikom gotovo namerno odbija ozbiljne investitore koji su prema prirodi stvari konkurencija političkoj eliti.
O demokratskom potencijalu vlade, kojoj je najveća opoziciona stranka idejni i mentalni saputnik na putu ka novoj istorijskoj provaliji, takođe sami po sebi govore medijski naslovi: „Nezavisni sindikat policije negira da je na bilo koji način povezan sa uhapšenim Sinišom Vučinićem“, „Građani ne veruju sudovima“, „Saseći formiranje paravojski“, „Nezavisnost Kosova ništavna“, „Cvetanović ponovo vređa Dulićevu“, „Zataškavanje pozadine atentata“, „Branko Radujko najizvesniji je kandidat za novog direktora Telekoma Srbija“, „Obeleženi svi drugačiji“.
Jedna od vrednosti demokratije je i odnos prema stvarnosti. Naročito prema onoj uporednoj, koju razvija, i njenim porukama manipuliše, svaka vlast, naročito autoritarna. Boj za Kosovo je mit nad mitovima. On se bije na nekoliko frontova. Na nemuštim pregovorima u Beču, na spektakularnom otvaranju Delta sitija. Nije slučajno potpredsednik Vlade Đelić biranim rečima dočarao ulogu jednog od stubova Miloševićevog režima. Boj je poveo i premijer Koštunica u obnovljenoj biblioteci Matice srpske, koja se kilavila u protekle dve decenije kada je većina pismenih u najvitalnijoj dobi napustila zemlju, da bi ona sama postala još jedna mitska teritorija koja je u stanju da obitava samo u prošlosti. Ni najveći koruptivni skandal u istoriji Srbije, koji je ukazao na neposredne odnose najmoćnijeg tajkuna i gotovo svih ministara u vladi, koje oni u bahatoj osionosti nisu umeli uverljivo da negiraju, nije naveo premijera i predsednika da preispitaju političko, ekonomsko i mentalno kretanje zemlje vođene onima koji bi trebalo da su na izborima dobili demokratski mandat.
Milošević je išao u ratove da bi on i njegovi pljačkali. Da li se priprema suprotno? Da li su samoizolacija, prekidanje diplomatskih veza s razvijenim svetom, maltretiranje demokratske opozicije, uključujući pripadnike njihovih porodica, sve s predškolskom decom, verovatno i sukobi niskog intenziteta na jugu, jedan obratni scenario? U haosu sačuvati opljačkano? Ministar Bubalo uvek daje prave odgovore: „Imamo robne rezerve da se obezbedi dovoljno hrane za sadašnji period i za nešto što bi bilo nepredviđeno“. Da li je mislio samo na Srbe na Kosovu, i da li su samo oni predmet novog konfliktnog eksperimenta? Da li „delovanje“ koje pominje ministar Dinkić podrazumeva upotrebu nasilja? Kakav će odnos zauzeti potpredsednik Đelić prema Francuskoj, dok izjavljuje da se „jedan broj zemalja sprema da prizna nezavisnost Kosova“ (a to čini i Francuska) i da „kao odgovorna vlada i država moramo biti spremni na najcrnji scenario“? Da li će taj odnos pripasti prostom pravilu trojnom, koje objašnjava porive svih ministara u vladi dr Zorana Đinđića koji su, posle privilegije da s njim sarađuju kako bi preobrazili Srbiju, prešli na drugu političku stranu. Koja je najmanje učestvovala u medijskoj pripremi atentata, a potom vratila Srbiju na putanju zapisanu u tajanstvenim kovertama koje predatorski kapital dotura visokoj politici.