U familiji je više puta razmatrano da li bih se ja mogla sećati stare kuće. I mene su priupitali za mišljenje. Da li je tama male odaje i miris ispucalog zida, iz kojeg bi provirio ćerpič kada se zagrebe, sećanje na tu staru, tursku kuću – ne znam. Kad sam se rodila ta kuća već […]
U familiji je više puta razmatrano da li bih se ja mogla sećati stare kuće. I mene su priupitali za mišljenje. Da li je tama male odaje i miris ispucalog zida, iz kojeg bi provirio ćerpič kada se zagrebe, sećanje na tu staru, tursku kuću – ne znam. Kad sam se rodila ta kuća već je služila kao ostava za korpe, džakove s orasima i štošta drugo čemu nije bilo mesta u novoj kući. Posle je na mestu turske kuće, kao tepih, rasla kamilica.
Igrali smo se na Starom gradu, gde je deci naročito bilo zabranjeno da odlaze sama, jer „ima guja, a i popadaćete“, ubeđeni da su Turci sa bedema bacali decu u reku, pa se zato zove Đetinja – mistifikacija u koju i danas veruju neki Užičani, i to punoletni. Kako epika, primerena tom mestu, kod dece nije bila osobito popularna, na Gradu smo uglavnom bili „Otpisani“. Komšinica s plavim loknama ličila je na Mariju, pa je meni preostajalo da u svakoj podeli budem Nemac – devojčicama u to doba nije bilo moguće da se kandiduju za Prleta, Tihija ili Mrkog.
Danas je Stari grad bezbedniji. Uz bedeme je postavljena ograda, čiji prohromski gelenderi vređaju njegovo ime i značenje, dok je u okviru tekućih radova na rekonstrukciji ovog utvrđenja, najpre srednjovekovnog srpskog, a potom znatno većeg turskog, neumerenost restauracije pregazila istorijsku autentičnosti.
A kud se dede „Mali Carigrad“ podno utvrđenja, kako je Užice nazvano u pesmi, koju su, kažu, pevale bule napuštajući grad posle velikog požara u leto 1862. godine, priređenog kao lokalna iluminacija posvećena konferenciji u Kanlidži, koja se bližila kraju.
Tursko Užica postradalo je i 1805. godine, kad su ga popalili Karađorđevi ustanici. Kasnije, u Srbiji Obrenovića, sve do proterivanja Turaka u Bosnu 1862. godine, postojala su dva zavađena Užica, svako sa svojom upravom – srpsko, otprilike od današnjeg Trga partizana prema Carini, i tursko, od Trga ka Starom gradu, u kojem je bila stacionirana turska posada. Viđeniji Srbi nosili su se još uvek po turskoj modi, ali je u srpskom delu varoši nicalo sve više kuća po evropskim mustrama.
Neposredno po isterivanju Turaka načinjen je i prvi urbanistički plan Užica, na principima evropskog urbanizma. Nova varoš nicala je na mestu stare, koju paljevina pobunjenih Srba, a u kojoj je usput stradalo i dosta srpskih kuća, ipak nije u potpunosti uništila.
Miladin Radović bio je dečak kada je varoš 1862. zapaljena. On se tog dana seća i po sledećem: „Moja majka Soka i rodica Jelisavka đevojka reše se da idu u varoš da obiđu koju tursku kuću, da štogod upljačkaju“.
Šezdeset aršina platna i jedan razboj, Sokin i Jelisavkin plen, nisu promenili lokalnu istoriju, ali Miladin piše i sledeće: „U Užicu su bile tri dobre kamene ćuprije. Dve su i sad, a treće, koja je bila u Koštici, nema. Nju su batalili Srbi po izlasku Turaka. Ako bog da te bude dugo Srba u Užicu, bataliće oni i one dve. Baš ig je bog stvorio za bataljivanje starina.“ Tako me je Miladin Radović, užički pekar, pisac memoarskog „Samoukog rukopisa“, učvrstio u veri u istrajnost naroda, kome i danas, u obličju njegovih zvaničnih predstavnika, pada na pamet da ukloni most – inače, među najkorisnijim stvarima koje su ljudi ikada smislili – kojeg su „podigli okupatori“, svejedno Turci ili Nemci.
O postojanju hamama, bezistana i džamija u Užicu, nestalih u vatri ili razrušenih, znamo uglavnom iz retkih putopisa, dok je „Zotovića kuća“, verovatno nekadašnji han, nekim čudom porušena tek sedamdesetih godina prošlog veka.
Najlepša u Užicu bila je Šejhova džamija, koju je vatra obišla i koja je razrušena 1876. godine, a o kojoj Miladin pekar piše: „Za tu džamiju predanje veli da je bila u svome vijeku tri puta crkva, a tri puta džamija. Ona je bila pod imenom Crkva Ružica. Ona je bila remek-delo stare teknike i zidarstva (…) Opštinska uprava sa svoim predsednikom na čelu donese rešenje da se ona batali ne zato što se ona nije mogla popraviti nego zato što je u njoizi bio tesat kamen gotov. Tu džamiju (…) kupi na licitaciji neki Krsta Zec pa je ustupi presedniku opštinskome. Presednik je bio Ilija Jokanović (…) Imalo je i pre ljudi koi ne mogu da podignu crkvu da bi se pominjali, a oni batale crkvu pa se po zlu pominju. Bilo je malo protesta za rušenje te građevine, pa se ušuće. Ostaviše ljudi Bogu neka on o tome sudi…“
„Bilo je malo protesta, pa se ušuće“ i 1989/’90. godine, kad su tokom radova na otkopu terena za izgradnju „vojnih“ zgrada na videlo izašli ostaci kamenog crkvenog oltara, kao i jedne kule islamskog graditeljstva. Kustosi užičkog muzeja, gotovo usamljeni, uzalud su se bunili. U nadležnom zavodu za zaštitu spomenika kulture izdata je dozvola za nastavak radova, tako da ostatke crkve, verovatno u predanju slavne srednjovekovne Ružice, i isto toliko slavne Šejhove džamije, danas prekrivaju parking i pristup kompleksu zgrada.
Narod je ovu džamiju vezivao za Šejha Muhameda Užičanina, književnika, derviša halvetijskog reda i vođu pobune užičke raje, i hrišćanske i muslimanske, protiv beogradskog vezira Sejid Mehmed-paše, koji je sredinom XVIII veka unesrećio narod nezakonitim ubiranjem nameta. Oklevetan na Porti, Šejh Muhamed odbio je da se, po slovu Portinog fermana, preseli u Bosnu, ne bi li se buna umirila.
U poslanici Šejha Muhameda beogradskom veziru iz 1748. godine stoji: „Nasilje ne trpi ni bog, ni njegov poslanik, ni naš car. Ako bih ja povlađivao tvome nasilju svojim ostankom ovde i pokorio se tvome krivotvorenom fermanu koji ste sačinili da bi mogli lakše nasilje i nered narodu praviti, ili se nekud preselio, učinio bih izdaju…“
Šejh Muhamed ubrzo je pogubljen u turskoj poteri kod Sjenice. Među muslimanima poštovan je kao svetac, a među užičkim Srbima dugo je pamćen kao zaštitnik.
Tursko Užice je danas na ulicama gotovo nevidljivo – preostala je svega jedna turska kuća, uz Koštički potok, moguće nekadašnja medresa, uz nekoliko ruina na periferiji.
One dve ćuprije, pretekle iz Miladinovog vremena, stradale su pri povlačenju nemačke vojske iz Užica 1944. i savezničkom bombardovanju. Odnedavno se govori o ideji da se jedan od ta dva mosta – kamena Kasapčića ćuprija iz 1627/`28. godine, a od koje je ostao samo tarih, ploča sa uklesanim natpisom, danas u užičkom muzeju – rekonstruiše.
Replikama je mesto u Las Vegasu, a restauracija mora biti dovoljno izmaknuta od novogradnje, ne bi li zamešateljstvo zvano zaštita kulturnih dobara uopšte imalo smisla. Srećom po narode sklone rušenju, spomen nije samo u kamenu. A spomen osmanskoj kulturi u Užicu, pored mnogo toga drugog, jeste i sećanje na zaboravljenog Šejha Muhameda i druge književnike i pesnike turskog Užica.
Nije Užice samo ono što smo mi danas, to su i svi oni koji su ovde živeli, a čije se reči i običaji provlače kroz naše dane, a ima ih toliko mnogo da ih uglavnom držimo svojima.
I, na kraju, ne postoji „naše“ i „tuđe“ nasleđe. Ono pripada prostoru, a „mi“ i „oni“ imamo samo drugačiji raspored boravka.
Autorka je istoričarka umetnosti, kustoskinja Narodnog muzeja Užice
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
