O noju (i još nekim bićima) 1Žarko Milojčević Foto: Privatna arhiva

Nakupilo se jednom u jednoj savani mnogo predatora, zveri, hijena i ostalih lešinara. Behu u većini, pa one krupnije životinje (slonovi, nosorozi) se povukoše.

Ostadoše brojni biljojedi, sada, iz nepoznatog razloga sakupljeni u malim grupama (tako je to, čim je predatora više, oni se razbiju u male grupe kako bi bili neuočljiviji, ne znajući da samo u grupi mogu pružiti kakav-takav otpor). Za predatorima kojima biljojedi postadoše lak plen, nakupi se, logično i dosta hijena i ostalih lešinara.

Ptice, one klasične, odmah odleteše dalje, ali problem behu nojevi. Velika većina njih svojim hitrim nogama uteče što dalje, ali neki, među kojima beše i ovaj naš (obični egzemplar, niko posebno) ostade.

Nije bežao, misleći da to što zveri, hijena i ostalih lešinara ima dosta nije ništa novo. Ubrzo vide da je pogrešio. Da beži, beše glupo sad – gde će kad ne za gde su njegovi. Neki koji su ostali uvukoše se predatorima pod kožu – bukvalno, behu pojedeni.

Ovaj naš, sam na brisanom prostoru postade idealna meta. Ne ostade mu ništa drugo do da zabije glavu u pesak. Čudna odluka! Pa, devedeset posto tela mu beše otkriveno! Ali, ne! Nije tako mislio, tačnije nije imao takav utisak.

Sa glavom u pesku i nogama na zemlji, sva čula mu behu zauzeta! Ne vide, ne ču, ne oseća mirise, ukuse, dodirivaše uvek isto parče zemlje! Osećaj je bio fantastičan – osećaj apsolutne sigurnosti. Šta ga briga taj najveći deo tela kad glava beše na sigurnom! Ne vidi… A što se ne vidi, kao da se nije ni desilo.

Ništa ne može da zameni taj subjektivni osećaj sigurnosti. Samo nek je glava na mestu, pa makar to mesto bilo tamo gde glavi inače nije mesto. Zamislite samo – osećaj bezbednosti ničim izazvan, ali apsolutan!

Ušuškaniji nego da je u četiri zida! Ipak je ovako potpuno odsečen. Ne zna šta se dešava oko njega i srećan je. Da li je to sreća? Za njega jeste Objektivno? Koga briga za to! A i šta je objektivno. Svaki noj bi se osetio isto. Da digne glavu, ne htede.

Oči mu se bejahu napunile prašinom i njihovo čišćenje bi bilo muka – izlazak iz ove zone komfora. Zveri i ostali ga spaziše, ali ne diraše. Tu je… Neće nigde. Kad zatreba, biće laka meta. Ali ovaj osećaj sigurnosti učini da ne razmišlja ni o čemu više.

Zveri nastaviše sa jurenjem antilopa, gazela, zebri, žirafa, govečeta, pa i ponekog noja koji nije držao glavu nad peskom. Hijene i orlovi – lešinari čekaše priliku za svoj deo.

Beše ih toliko da su i velike zverke morale da ustuknu pred njima. Trajaše takvo stanje dugo. A naš noj? E, on uginuo! Posle par dana, onako s glavom u pesku – bez vode, vazduha, hrane. Niko nije ni primetio jer čudno beše, ali stajao je u onom istom položaju kao kad je prvi put zario glavu. Verovatno beše ukočen od položaja u kojem je bio neprekidno kad tu ukočenost vremenom zameni ona samrtnička. Pašće!!! Eh, pa ne može doveka ovako. I ipak neće pobeći lešinarima, ako zverima bar hoće…

P. S. ovo je samo jedna od mogućnosti stvaranja mita o noju koji zabija glavu u pesak. Pa, da… To je mit! Kako bilo ko može čitavu glavu da zagnjuri pred opasnošću i da ostane živ? Nikako.
Mada, možda i može…

Autor je profesor iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.