Od urušavanja Apotekarske ustanove „Beograd“ do povratka poverenja

Na sajtu Apotekarske ustanove „Beograd“, koji još uvek postoji (https://apotekabeograd.co.rs/istorijat/), stoji: „Nakon 180 godina od svog osnivanja na najbolji način svojim stručnim kadrom, visokoprofesionalnom uslugom i brigom o zdravlju svojih sugrađana, čuva tradiciju i kvalitet srpske nacionalne farmacije.“ Danas gledamo kako ta tradicija, gotovo preko noći, dobija katanac na vrata.

Ako pogledamo širu sliku, apotekarske ustanove nastajale su kao deo zdravstvene infrastrukture u većim gradovima Srbije i u tesnoj saradnji sa domovima zdravlja. NJihova mreža decenijama je predstavljala oslonac lokalnim zajednicama. Zato se današnje gašenje tih punktova ne može posmatrati samo kao promena tržišnog modela, već kao tiho povlačenje države iz jednog od najvažnijih segmenata svakodnevne zdravstvene zaštite.

Majka moje drugarice iz škole ponosno je radila u apoteci na Terazijama. Uvek ću se sećati kako smo posećivale tu apoteku nadajući se da ćemo dobiti grožđanu mast, proizvedenu upravo u toj apoteci, koja je čudesno mirisala i za koju smo verovale da je napravljena samo za nas – ili, kako bi se danas reklo, tailor-made.

Žene kao nevidljive žrtve urušenog zdravstvenog sistema

Svi znamo da je farmacija pretežno ženska profesija – više od 90 odsto zaposlenih apotekara činile su žene, stručnjakinje koje su decenijama obezbeđivale dostupnost lekova i građanima pružale stručan savet. Danas je od nekadašnjeg kadra ostalo tek oko 280 zaposlenih, bez isplaćenih plata od aprila 2025. godine i bez zdravstvenog osiguranja.

U preostalim državnim apotekama danas nema lekova, nema interneta, a telefoni više ne rade. Ostalo je samo svetlo u apotekama koje su još uvek formalno otvorene. Ali dokle će biti – teško je reći.

Većina zaposlenih bila je prinuđena da potraži posao u privatnim apotekama, ali ostaje pitanje šta će biti sa njihovim neisplaćenim zaradama.

Poslodavca, Apoteku Beograd, zaposleni su tužili zbog neisplaćenih plata, dok su pojedini tužili i Grad Beograd kao osnivača ustanove.

Lekove i preparate koji su se nekada izdavali u ovim apotekama danas uglavnom obezbeđuje privatni sektor, jer potreba za njima nije nestala.

Kada nestane apoteka, ne nestaje samo tabla sa vrata ili još jedno radno mesto. Nestaje mesto gde je pacijent mogao da dobije savet bez zakazivanja, gde se znalo ko živi sam, ko teško dolazi do lekara, kome treba dodatno objasniti terapiju, koga treba uputiti lekaru, a kome je potreban preparat čiju proizvodnju farmaceutska industrija ne smatra dovoljno isplativom.

Sa tim prostorom odlazi i iskustvo apotekara, najčešće žena u zrelim profesionalnim godinama, koje su decenijama učile posao kroz praksu, dežurstva, razgovore sa pacijentima i saradnju sa lekarima. Ako se njihov rad svede isključivo na komercijalne ciljeve, magistar farmacije prestaje da bude zdravstveni radnik u punom smislu te reči i sve više postaje posrednik između pacijenta i robe. To nije samo profesionalni gubitak za struku i javni zdravstveni sistem, već i ljudski gubitak za građane.

Razlozi urušavanja državnih apoteka

Od 2013. godine privatne apoteke dobile su pravo da izdaju lekove na recept, što je ranije bila isključiva nadležnost državnih ustanova. Istovremeno, nove apoteke počele su da se otvaraju stihijski i bez jasnog plana. Danas ne postoji uredba o planiranoj mreži apoteka niti registar apoteka na teritoriji Srbije, što je neprihvatljivo za moderan zdravstveni sistem. Farmaceutska komora Srbije čak je predlagala moratorijum na otvaranje novih apoteka dok se takvi kriterijumi ne uspostave.

Danas u Srbiji postoji oko 4.000 apoteka, a registrovano je svega oko 7.300 magistara farmacije. Po zakonu, apoteka ne može da radi bez magistra farmacije, što, imajući u vidu radno vreme većine apoteka, znači da su potrebna najmanje dva magistra po apoteci. To znači da nedostaje najmanje 700 magistara farmacije, ne računajući dežurstva i rad nedeljom. Zbog toga nije retkost da su farmaceutski tehničari jedini prisutni u smeni, naročito u popodnevnim časovima, kada inspekcija, zbog ograničenih kapaciteta, ređe obilazi apoteke.

Dodatni razlozi su promena modela finansiranja, sa republičkog na lokalni nivo, što je oslabilo održivost sistema, kao i centralizacija javnih nabavki, koja je dovela do praznih rafova, kašnjenja u snabdevanju i otvorila prostor za korupciju.
Rezultat je da su privatni lanci preuzeli najveći deo tržišta. Pri tome treba istaći da i u privatnim lancima danas rade vrhunski stručnjaci, naslednici najbolje tradicije srpskog apotekarstva.

Predlog Centralne apoteke Srbije

S obzirom na nepravilnosti kojih smo svi svesni u današnjem društvu, a posebno imajući u vidu potrebu da se trajno i održivo reši višemesečna kriza u kojoj se nalaze naše kolege iz državnih ustanova, predlažemo objedinjavanje preostalih javnih apoteka u jednu funkcionalnu mrežu. To treba da bude tema ozbiljne javne rasprave, a ne nostalgičan pokušaj vraćanja na staro.

Kada bi se na ovaj način apoteke ponovo povezale sa domovima zdravlja, državne apoteke bi bile vraćene u zdravstveni sistem Srbije na način koji odgovara njihovoj izvornoj ulozi. Naziv te ustanove manje je važan od principa: državne apoteke treba da budu deo zdravstvene zaštite, sa jasnim obavezama prema građanima, stabilnim finansiranjem, stručnim nadzorom i odgovornošću prema lokalnoj zajednici.

Zato pozdravljam inicijativu prof. dr Dragana Delića u vezi sa članom 28, tačkom 3 Zakona o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije, kojom se predviđa osnivanje Centralne apoteke Srbije (CAS).

U njen sastav ušle bi postojeće neprodate državne apoteke i apoteke na primarnom nivou zdravstvene zaštite.
Zamislimo domove zdravlja u kojima svaka ustanova ima pridruženu apoteku. Takva saradnja mogla bi da unapredi kontinuitet lečenja, obezbedi potrebnu terapiju, uključujući galenske i magistralne lekove, i vrati poverenje građana u zdravstveni sistem.

Apoteke su jedan od najdragocenijih stubova primarne zdravstvene zaštite. Vratimo posao visokokvalifikovanim stručnjacima – apotekarima, najdostupnijim zdravstvenim radnicima, kod kojih nije potrebno zakazivati pregled da bi se dobio stručan savet. Apoteke imaju duže radno vreme, u njima se može dobiti odgovor na gotovo svako pitanje u vezi sa pravilnom primenom terapije, očuvanjem zdravlja ili prevencijom bolesti, a razgovor sa farmaceutom može trajati onoliko dugo koliko je potrebno da bi savet bio potpuno razumljiv.

Bez visokoobrazovanih farmaceuta u lokalnim zajednicama, koji po prirodi svog posla tesno sarađuju sa lekarima iz domova zdravlja, nećemo uspeti da prenesemo znanje narednim generacijama niti da sačuvamo institucionalno pamćenje struke. Bez njega će se lanac stečenog iskustva nepovratno prekinuti, a profesija dodatno osiromašiti.

Gubitkom institucionalnog pamćenja struke gubi se i poverenje, kao i prirodna veza između pacijenta, farmaceuta i lekara. Za malu zemlju sa ograničenim resursima to nije pitanje luksuza, već otpornosti zdravstvenog sistema.

Rešenje je, dakle, u odluci da se ono što je bilo vredno sačuva i prilagodi savremenim potrebama. To zavisi od političke volje, ali i od dogovora struke. Da li želimo da apoteka bude samo prodajno mesto ili jedan od stubova zdravstvene zaštite? Naša generacija morala bi da izabere ovo drugo.

Autorka je doktorandkinja na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i generalna direktorka Altitude Healthcare

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.