Osveta bivšeg ministra

Sve je počelo naivno: u svom osvrtu na aktuelne događaje, kojem je Uredništvo dalo naslov „Lutanja u magli, gušćoj od surčinske“, tuženi je lamentirao nad vešću da u Srbiji, van Beograda, ne postoje oprema i/ili znanje da se leči nedonošče, pa se jedini spas vidi u vojnom helikopteru. Nije mu trebalo mnogo mašte da konstatuje, uz odgovarajuće primere, kako ta tužna istina „odslikava sve stranputice u vođenju politike našeg zdravstva i izraz je višegodišnjeg odsustva vizije“.

Tužilac je ogorčeno reagovao: „Pokrenuo sam i proceduru sudske tužbe, pa očekujem da neistinite i neargumentovane tvrdnje Zoran Radovanović dokaže na sudu“. Svoje „pretrpljene duševne bolove“ procenio je na 490.000 dinara, a na sudu se žalio da je upravo zbog toga dobio povišeni pritisak i mesecima pio sedative.

Štaviše, njegovi stari roditelji su plakali dok su čitali navode optuženoga o stanju u zdravstvu Srbije (!?). Oni su, dakle, stoički podnosili mnogobrojne surovo oštre zamerke na račun svog sina, verovatno najkritikovanijeg ministra u našoj posleoktobarskoj istoriji, ali su suzu pustili tek zbog jedne uopštene primedbe, koju je s podjednako osnova moglo da primi srcu svih 6-7 naših ministara zdravlja u ovom veku.

Tužilac je, bez sumnje, jedva čekao priliku da sebe prikaže kao uzor koji je, kako ističe, „svojim postupcima na političkim funkcijama … stekao znatan ugled“. Put za svoju moralnu i političku rehabilitaciju video je preko leđa 76-godišnjeg penzionera koji, upravo zato što se nije kompromitovao u politici, zaista uživa ugled i u struci i u javnosti, pa je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, jedini naš civilni lekar proglašen za viteza poziva itd. Nameravana diskreditacija tuženoga stoga se tužiocu činila idealnom strategijom da ućutka sve ostale svoje kritičare.

Na tom putu čekale su ga dve prepreke. Prva je kolektivno sećanje na široko kompromitovanu aktivnost u međuvremenu ugašene partije G17+, čiji je jedan od dvojice vođa bio upravo tužilac. Drugu čine tamni tragovi koje je on ostavio tokom svog dugog i ponavljanog ministrovanja.

Bivši moćnik bivše partije nedavno je shvatio da nije lako odgovarati na advokatska pitanja s pozicije običnog građanina. Jedan primer predstavlja novembra 2006. nepromišljeno tražen i dve godine kasnije dobijen kredit za izgradnju četiri klinička centra. Tužilac je kao političar lako mogao da porekne svoje obećanje da će Klinički centar Srbije biti završen 2011, ali mu je kao građaninu teško da taj rok sada predstavi tek kao planirani početak gradnje.

Drugi među nizom sličnih primera je njegovo nepoverenje u zdravstveni sistem odlukom da se operiše u Nemačkoj. Objašnjenje da se u Srbiji ne radi operacija kakvu je želeo, još tada su demantovali lekari sa VMA, a stvarno upetljavanje nastalo je tužiočevom tvrdnjom da su mu troškovi umanjeni nekoliko puta (oni se, inače, u evrima izražavaju petocifrenim brojem). Poznavaoci nemačkih prilika navode da se tamo bilo kakvo odstupanje od utvrđene tarife strogo kažnjava kao nelojalna konkurencija, te da ni Angela Merkel ne bi dobila popust, a naši pravnici smatraju da jedan ministar ne sme da prihvati takvu ponudu, čak i ako je učinjena, jer bi ona bila eklatantan primer podmićivanja.

Biće još više ročišta, suđenje će se otegnuti godinama, a već sada se nameće utisak da političar mora da prepozna kada mu presahnu moć i uticaj. Stari Latini bi tim povodom meditirali o prolaznosti slave (Sic transit gloria mundi).

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji