Otvoreno pismo bivšeg studenta prava profesoru Vladanu Petrovu: Šta to beše najopasnije, dragi naš profesore?

Srpska napredna stranka je pobedila na republičkim parlamentarnim izborima, Tomislav Nikolić na predsedničkim, a mene je to debelo utuklo. Nezadovoljstvo prethodnom vlašću je bilo ogromno u narodu, donekle sam to i mogao da razumem, odnekle baš i ne, jer ipak da te neko toliko u životu iznervira pa da glasaš za Vučića i Nikolića bila je meni nikada bliska autodestrukcija. U nekoliko navrata sam pomislio tada, zbog svojih godina i (ne)iskustva, da možda i preterujem, da je država takva tvorevina, odavno sasvim nezavisna od svojih, tobože, rukovodilaca, da možda neće biti bolje, ali da ne može biti ni nešto naročito gore. Najgore je odavno iza nas. Treba živeti.

Posvetio sam se i ja ubrzo svakodnevici, a moja svakodnevica bio je predstojeći težak ispit iz Ustavnog prava. Mojoj grupi studijske vežbe je držao profesor Vladan Petrov, a ja sam se jednog jutra probudio prethodno snevajući ni Vučić Aleksandra, ni Nikolić Tomislava, već (zaista) Karla Levenštajna, teoretičara koji je ustave podelio na normativne i nominalne. Iz sna sam se probudio zaključivši da je Karl morao biti Jevrejin zbog nastavka „štajn“ u prezimenu i to pravilo kod jevrejskih prezimena tada sam prvi put spoznao. Ukratko, Ustavno pravo smo stvarno učili i nekoliko meseci upijali sve što nam u vezi sa predmetom dolazi, što iz udžbenika, što sa predavanja profesora.

Kako ni izbori, ni Srpska napredna stranka, ni Ustavno pravo, a ni profesor Petrov nisu slučajnost u ovom tekstu, brzo ću preći na ono što ih povezuje. To su jedne majske studijske vežbe u tom prolećnom semestru 2012. godine koje nam je profesor Petrov održao. Izborni rezultati bili su poznati. Profesor nam je objašnjavao razliku između legaliteta i legitimiteta vlasti. Kako legitimitet u teorijskom, ustavnopravnom smislu nema ničega zajedničkog sa svojim kolokvijalnim, narodskim značenjem (poput onog „legitimno“ iz pesme Aleksandra Prijović koja vas pre ili kasnije negde spopadne), bilo je potrebno da profesor to primerom potkrepi. Okončali su se parlamentarni izbori nakon kojih je Ivica Dačić izgovorio onu surovu, ogoljeno-oportunističku: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“, rečenicu koja je ledila krv u žilama svakome ko je razumeo šta ona znači, a značila je: „Za razliku od svih drugih, ne moram ni da glumim da mi je ikada stalo do boljeg života građana Srbije. Dali ste mi vlast i moć koju mi sada niko ne može uzeti i to govorim naglas. He, he.“

Profesor Petrov je na ovom primeru izuzetno upečatljivo opisao razliku između legaliteta i legitimiteta:“Vlast na čijem čelu je predstavnik stranke koja je osvojila svega 14,5 procenata na izborima može biti legalna, ali nije i ne može postati legitimna, jer stranka iz koje dolazi premijer nije odraz većinske narodne volje.“

U to vreme mi je ovo objašnjenje bila jedna od retkih uteha, jer je dolazila od profesorskog autoriteta, kakav jeste profesor Petrov, a tešila je moju sujetu pogođenu naprednjačkom pobedom i ujedinjenjem sa Socijalistima. Iz današnjeg ugla, brinem se da profesoru zapravo nije toliko zasmetala pobeda Naprednjaka, kako sam onomad mladalački naivno mislio, već da mu je zasmetalo što dominantnu pobedu Naprednjaka opstruiše Ivica Dačić svojim uslovom da on bude na čelu izvršne vlasti.

Biram da manje ubeđen nego tada, ipak ostanem pri tome da se ondašnjem profesoru Petrovu nije dopalo šibicarenje sa legitimitetom i izbornom voljom, a kao ugledan profesor, kritika je, držim, morala biti upućena i Naprednjacima, jer kakva je to stranka koja je spremna da prihvati za premijera nekoga ko otvoreno najavljuje da će biti premijer nezavisno od sastava vlade, ako ne ista takva(ili gora)?

Profesor je tada ispričao nešto po čemu ću ga zauvek upamtiti. Tog profesora kojeg sam imao u svojim brucoškim danima suprotstaviću profesoru Petrovu kojeg danas viđamo u javnim nastupima. Ispričao nam je sledeće: „Najveća opasnost za svakog profesora Ustavnog prava jeste da se stavi na raspolaganje nekoj političkoj partiji. Profesori Ustavnog prava su najpoželjniji profesori. Preko su potrebni svakoj političkoj partiji, ne da bi svojom stručnošću pomogli u stvaranju boljeg društva, već da bi svojom stručnošću i ugledom mogli da pravdaju sa ustavnopravnog aspekta sve što je partijama potrebno da se opravda, bilo to ispravno ili ne, najčešće ne. Da sve što je političkoj partiji važno, dobije autoritet jednog profesora Ustavnog prava.“

Nastavio je tadašnji profesor Petrov priču o njegovom kolegi, ne sećam se beše li isto profesor ili naučnik, ali svakako doktoru nauka, usko specijalizovanim za Ustavno pravo, koji se opredelio za članstvo u jednoj političkoj partiji. Pričao je profesor Petrov kako je taj njegov kolega ubrzo nakon svog političkog angažmana gostovao u jednoj političkoj emisiji, gde je bio suočen sa nekim tipičnim partijskim kabadahijom, koji mu svojim prostaklukom nije dao da zucne. Ubrzo nakon emisije kolega je susreo profesora Petrova i upitao ga da li je gledao emisiju i da li je zadovoljan njegovim nastupom. Profesor mu je odgovorio da nastup nije ličio ni na šta, a i da se ničemu boljem ne može nadati kada je kročio na teren koji nije namenjen profesorima, već učenim i priučenim političarima.

U Utisku nedelje 9. marta 2025. godine, profesor Petrov je bio gost emisije zajedno sa profesorkom Pravnog fakulteta Vanjom Bajović i profesorkom Građevinskog fakulteta Sanjom Fric. Profesor Petrov je insistirao da se napomene ko je među njima redovni, ko vanredni, ko docent, ko sudija… Ja, međutim, namerno ne naglašavam ko je vanredni, a ko redovni, jer za potrebe političke emisije biram onaj kriterijum koji je birao profesor kada je pre 13 godina nama na fakultetu pričao priču o svom kolegi naučniku naspram partijskog kabadahije. Tužno je što taj kriterijum profesor Petrov više ne koristi, a prema kojem nije bilo važno da li je profesor redovni ili vanredni. Važno je bilo da li se profesorski drži, ponaša, da li nastupa kao profesor, da li ono što kaže ima težinu profesorske reči, da li svojstveno profesoru razgovara, čuje ostale oko sebe i ono najvažnije, da li i pored partijskog kabadahije, u diskusiji zadržava svoj profesorski nivo, pa makar u raspravi sa kabadahijom i ne može doći do reči jer dosledno ostaje profesor, ali najzad: ostaje profesor. Partijski kabadahija takođe to zauvek ostaje.

Još uvek dragi nam profesore Petrov, kao verovatno jedini student koji je zapamtio Vašu priču o profesoru i stranačkom slugi, želeo sam da Vas podsetim na tu priču, pa da, nakon što je pročitate, još jednom pogledate emisiju „Utisak nedelje“ u kojoj ste gostovali i iskreno sebi odgovorite na pitanje: na koga ste podsećali iz te Vaše priče? Znate, nikada nisam slutio da poenta Vaše priče nije ona na koju ste onomad ciljali. Profesor može biti marginalizovan u nepristojnoj diskusiji koju nametne nepristojni sagovornik, ali će on i nakon nje za sve one koji ga cene, za sve svoje studente ostati profesor. Izgleda da je naposletku Vaš kolega bio u pravu. Nema ničega strašnog i nečasnog u tome kada se profesor okuša u politici, ukoliko i tada zadrži sve ono što ga čini profesorom. Vaša poenta je bila da je to nespojivo. Možda je to i tačno u uslovima kada partijski moljci određuju izgled političara. Profesor će tada ili doprineti iskorenjivanju partijskih moljaca ili se povući nazad u svoj kabinet, ali ostati profesor u oba slučaja. Problem nastaje kada se profesor upusti u politiku poprimajući obrise nepristojnih i neuljudnih političkih aktera. Vidite, problem je u tome što profesor, ipak, nikada ne može u potpunosti izgledati dovoljno primitivno (i dovoljno zadriglo) kao političar koji se hvali da će biti premijer, već postaje bleda i neprijatna asocijacija na njega, dok ujedno u očima svih onih studenata kojima je značio, koje je učio demokratskim vrednostima, Levenštajnovoj podeli i bio deo njihovog akademskog puta, postaje bleda senka onog divnog i dobroćudnog profesora, koga na kraju baš jedan od njih želi da podseti na čuveno pitanje: šta to beše najopasnije za profesora Ustavnog prava? Beše li to stavljanje u službu neke političke partije? Šta li bi tek moj profesor Petrov rekao koliko je tek opasno ukoliko se u službu jedne političke partije stavi profesor i sudija Ustavnog suda? Postaje li naročito opasno ukoliko je ta partija vladajuća? Mogu Vam reći šta bi moj profesor rekao, bio sam na njegovim predavanjima i uspešno položio njegov ispit: postaje izuzetno opasno po državu i društvo, a njemu donosi ono najbolnije za jednog profesora – razočaranje njegovih studenata kojima je bio uzor.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.