Periodične čistke u SNS i zabludeli sinovi

Ova demonstracija sila želi da stvori sliku privida stabilnosti sistema i nestabilnosti pojedinaca, odnosno da je sistem sposoban da sam ispravlja i uklanja sopstvene greške.

Periodične čistke i ciklične krize koje su kontrolisane poput bure u čaši svojstvene su totalitarnim režimima, jer one organizaciju čine homogenijom i disciplinovanijom.

Posle spektakularnog odvođenja predsednika najveće beogradske opštine u lancima, naprednjački funkcioneri na svim nivoima nastavljaju da žive život pod senkom giljotine.

Iako do sada nisu imali problem da sebe pred brijanje pogledaju u ogledalo jer su savest luksuz i opterećenje u srpskoj politici, od sada će im prva jutarnja misao biti – da li sam ja sledeći.

Staljin je planski eliminisao sve one koji su imala ključeve od njegove prošlosti i one koji su mogli da ospore njega kao legitimnog naslednika velikog Lenjina.

Vučić je tu prvu kosidbu odradio elegantnom eliminacijom Tomislava Nikolića i njegovih konfidenata unutar partije koje je ili odstranio ili preobratio ili poslao u daleka diplomatska predstavništva.

Gnev Josipa Broza prema konkurenciji gradacijski je opadao iz decenije u deceniju.

Hebranga je eliminisao, Đilasa je zatvarao, a Leku omertizovao.

Još uvek je rano praviti paralelni niz Vučićevih žrtava od Cvijana, preko Bašanovića, do Stefanovića, ali ne bi bilo prvi put da se istorija kod nas ne ponavlja kao farsa, već kao još veća tragedija.

Nisam politički daltonista pa da u svakom opozicionaru vidim bakljonošu slobode i pravde, niti u svakom naprednjaku vidim čovekolikog krpelja koji se zavukao pod državni pazuh i svoju rilicu zario u budžetski krvotok.

Svestan sam da su brojni oni koji su za naprednjacima pošli jer su bili iznevereni od onih koji su ih dvanaest godina jednom rukom za uši vukli u evropsku budućnost, a drugom rukom im vršljali po džepovima.

Vremenom su razočarani popunili apstinencijalni stratum, i ne, oni nisu beli listići, oni drže visoko podignuti crveni karton za sve opcije koje su neslavno prodefilovali kroz srpsko političko tržite.

Manji deo je prihvatio izvorni naprednjački kredo koji je Tomislav Nikolić pre stvaranja SNS-a proklamovao kao univerzalno vrednosno načelo – stranka se stvara da bi bila vlast, da biste mogli da zaposlite svoje prijatelje, a da ne pitate one druge koji su na vlasti, da biste posle 18 godina bavljenja politikom imali toliko para da ste obezbedili sebe i svoje unuke.

Neki su krenuli za naprednjačkim dvojcem u potrazi za vrlinom, ali nje nije bilo pa su pronašli moć.

Aleksandar Jovičić je personifikacija tih zabludelih sinova.

On je ogledni primer kako konformizam i poslušnost dovode do degeneracije političke klase.

Opšti ton društvu daje moralna šizofrenija koju promovišu takvi kleptomanski mediokriteti.

Svaka izjava, skupštinsko izlaganje ili ceremonijalno obraćanje javnosti vrvi od frazeološkog ponavljanja moralnih principa koji su u čeonom sudaru sa potpuno suprotnim ponašanjem u praksi.

Oni koji se pozivaju na patriotizam, isti naplaćuju po visokoj tarifi, oni koji se pozivaju na poštenje, laju poput puritanskih pointera upirući prste ulepljene medom u političke protivnike.

Oni koji svakodnevno ubijaju Srbiju i njenu budućnost, svaki svoj ubilački govor završavaju sa „Živela Srbija!“.

Najtragičnije je što ista ta javnost koja hipnotisano gleda tu nadrealnu dramu nije postala neosetljiva samo na očigledno i neskriveno licemerje, već i na povredu ličnog dostojanstva.

Kako objasniti prosečnom Srbinu da ono što on zaradi za ceo radni vek bahati naprednjaci nose u rancu uz užinu, dobijaju za džeparac od tetke ili drže na natkasni u kasici-prasici?

Šta bi se tek pronašlo u fiokama pojedinih ministara čiji se računi sunčaju na ekvatorskom suncu ili u papirima porodičnih kumova koji su od struje zaradili više od Edisona ili od medijskih kerbera koji su pantokratorske naslovne stranice rezervisane za velikog Vođu naplatili poput oficira Ozne tokom Osme ofanzive na dedinjske hektare?

Ovo nije obračun sa mangupima u njihovim redovima.

Ovo je ritualno puštanje krvi iz dva razloga, prvi – kako se bi se nadražili i motivisali novi ambiciozni jurišnici koji put do cilja vide kao mermernu stazu utabanu grobnim pločama svojih konkurenata, drugi kako bi se zadovoljila krvožedna publika kojoj s vremena na vreme treba baciti lešinu kako bi zaboravila na svoje životne jade.

Polako padaju Vučićevi termidori.

To je neka vrsta upozorenja, ali i opasnosti.

Oni koji uče kineski mogu dodatno da savladaju i kineske metode eliminacije neistomišljenika.

Neki koji se emocionalno i fizički dive Vođi mogu početi da mu prinose ritualne žrtve kao dokaz svoje lojalnosti. Dehumanizacija srpskog društva je u toku i preživeće samo oni koji su spremni da prežive amazonske uslove.

Jovičić u lancima treba da bude naličje Srbije u kojoj korupcija za većinu donosi osetan pad životnog standarda, a za povlašćenu manjinu prirodni milje enormnog bogaćenja.

Žarište korupcijske pandemije nalazi se na gornjem polu piramide moći.

Ona podstiče beskrupulozni karijerizam i masovnu zloupotrebu službenog položaja.

Žarište će početi da se gasi ne hirurško-policijskim uklanjanjem metastaza, već kada se onaj koji ih seje po Srbiji bude u lisicama sproveden u karantin.

Ali, za razliku od kovid epidemije, pobedu protiv ove pošasti možemo dobiti samo ako skinemo sve maske i budemo spremni na korenite promene.

Radni naslov za korenite promene u Srbiji – „Kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi.“

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke