Petogodišnji Dan mrmota

Protestujem, pa početak Dana Vučića propuštam. Dolazim kući, uključujem televizor, gledam feštu. U redu, ovaj deo mi je jasan, pozdravlja se sa zvanicama. U isto vreme, uključujem i portale, da vidim šta se piše o tome i šta ljudi komentarišu.

Nekoliko medija ima izveštavanja uživo, kao što je i red, ako neko nije pored TV-a da ne propusti ni sekund vajne svečanosti. U par medija se čitanjem svake reči oseća vešto inkorporirana ironija, primetna samo onima koji žele da je primete. Moram da uđem i na najčitaniji portal u zemlji. Jeste polutabloid, ali to znači samo jedno – oni pišu o onome što najveći broj ljudi u zemlji želi da pročita.

Sada već dobijam neodoljivu potrebu da samu sebe udarim otvorenim dlanom u predelu lica. Zašto je gospođa A došla sa dekolteom iako je to izričito zabranjeno. Zašto se gospođi B vidi gornji donji veš preko celih leđa. Gospođi C se haljina providi na kritičnim tačkama. Procenjujem da su im čitaoci većinom žene.

Na portalu i njegovim potportalima nebrojeno izveštaja o tome koja estradna pojava je došla i šta je obukla. Čekaj, čekaj, zašto su estradne pojave uopšte tu? Zar ovo nije politički događaj, ne? Ne. Da li ljude stvarno zanima koja pevačica je došla i šta je obukla? Po broju komentara na vesti, to ih najviše i zanima. Ulazim i na sajt kroz koji najveći broj informacija dnevno prođe – fejsbuk. Tu me već zasipa sto i jedna fotografija prve dame, koja je, kažu „duhoviti“ komentatori, u stvari druga dama, jer drugi brak, ovo ono. Vešto oko jedne devojke zapaža da gospođa Vučić nosi haljinu koja neodoljivo podseća na haljinu gospođe Tramp. Da li je to politički potez? Može biti.

Da, na fejsu je situacija ista kao i na najčitanijem portalu. Ko je šta obukao i sa kim je došao. Kroz glavu mi već prolaze stihovi jedne pesme popularne pre deset-dvanaest godina: „Dobro nam došli na Šaradu, mali bal pod maskama…“ Tu negde, televizor počinje da odašilje vrlo poznati glas gosn predsednika. Pesma u glavi se gasi, pojavljuje se citat iz filma: Nije Sloba kriv, mi smo… A čekaj, zar nismo? Tog dana, očigledno nam je bilo bitno ko se pojavio. I sa kim. I šta su obukli. I što smo videli prvu damu, prvi put. Ma nismo mi toliko krivi. Da nisu mediji? Pa nisu. Ne možemo uvek na njih da svaljujemo krivicu. Mi bismo bili super, da nam mediji ne serviraju to što nam serviraju. Hm, to baš i ne pije vodu.

Krivi su oni koji su stvar tako postavili. Hajde da estradizujem politiku. To je odličan potez. Ako na inauguraciju pozovem pola estrade, narod će pričati o tome, a ja dobijam mogućnost da načinim grešku. Od silnih toaleta, niko neće ni primetiti. U glavu se vraća ona pesma. „Radim od devet do devet, a firma ode na tender“. I ne, ne prizivam masovno ubistvo zvanica, kao što ni autor zasigurno nije. Samo razmišljam, kako se oseća taj što je sada došao s posla dok gleda ovo. Kako se osećao dok je čitao o jagnjetini, i kanapeima, i hektolitrima vina. A firma ode na tender. Hajde da estradizujem politiku. Moje greške će se manje videti. I rasprava o Zakonu o ministarstvima protiče u tonu zavirivanja pod tuđu postelju i prebrojavanja krvnih zrnaca. Pitam se već, da li je iko primetio da je mandatarka rekla da će nastaviti Vučićevu politiku.

Priznajem, pojedini komentarišu kako će biti Vučićeva marioneta i kako je sledeća koju će Somborac crtati s kuvalom. Zar je bitno? Nek joj Vučić da svu slobodu, ona želi njegovu politiku da nastavi. Khm-khm, Vučićevu lošu politiku. I svi u nekom trenutku nasednemo. Počinjemo da se borimo za male ciljeve, svakodnevne, jer nekad u svim svojim mukama ne vidimo da riba smrdi od glave. Da je sve to deo ukupne državne politike. Zašto nema kvalitetne reforme obrazovanja? Neobrazovani će lakše nasesti na estradnu politiku. Zašto se dozvoljava da svi investitori najčešće radnicima daju minimalne zarade? Mislićemo o hlebu, a ne o politici. I tako redom. Idemo dalje. Nema suštinskih promena, da ne bi bilo osuđivanja. A kad nema osuđivanja, vlast može da traje. Bez obzira na greške. I inauguracija se završila. Ona inauguracija, druga, bez zakletve. Nisam sigurna da li su međunarodne zvanice to primetile. Možda sad već misle da kod nas to tako ide. Negde u ono vreme kad su se orili trubači, možda je trebalo položiti ruku na ustav. Sve to podseća na svadbu. Prvi dan veselja, sa porodicom koja je doputovala iz cele zemlje, pritom i potpis kod matičara. Drugi dan je svečaniji i u večernjim časovima. I trubači označavaju fajront, naravno. Pre svega ovoga, zove me prijatelj: „Ej, neću stići na protest, izvini, al’ nema veze, vidiš kako je krenulo, možda ćemo imati još neku inauguraciju.“ Već se pitam, kako svadba bez trećeg dana? Ili je treći dan Dan mrmota koji će trajati jedno pet godina. Nema veze, prijatelju, što nisi stigao na protest. Biće toga još.

Autorka je članica protesta Protiv diktature