Ponovo čekajući Godoa

Nikola Samardžić SPS je pre sedamnaest godina pobedila na prvim višestranačkim izborima sa sloganom „S nama nema neizvesnosti“. Zatim je krenula u ratnu agresiju, pljačku i društvenu dezintegraciju. Za sve to vreme, Srbija je iščekivala svoga Godoa, koji je poprimao različite oblike. Nastavila je da čeka i pošto je iščekivanje obesmislila preuzevši, u jednom trenutku, uzde sudbine u svoje ruke.
Pod pritiskom svojih otuđenih, nanovo ostrvljenih elita, obična, svakodnevna Srbija, prezaposlena i iscrpljena, ponovo čeka Godoa. Svakoga jutra naši vredni sugrađani zabrinuto jure za poslom, zaradom i povoljnijim mestom u društvu, ispraćeni krvožednim pokličima, koji su ih oterali na počinak. Na obične, male ljude navalio je i pritisak tranzicije koja se takođe otegla u beskraj, sa svojim bolnim metastazama. I kao da njena maligna dejstva nisu dovoljna, naročito u odlaganju svršetka jednog davno propalog sistema, poslednju veliku pljačku ponovo prate nasilja koja nisu uvek spontana. Odlazak Kosova postaje izgovor nove autoritarne i pljačkaške politike, koja dugoročno srozava našu kulturu u celini. Na režiju potresne tuče u Goraždevcu ukazao je komandant UNMIK-a Joakim Riker. Na ovoj strani, još jednom se otvara pitanje da li svaku privatizaciju koja se povezuje s kompanijom Delta, uključujući prodor u profesionalni sport, slučajno prate hapšenja kojima se krše ljudska prava, od prisustva fotoreportera i objavljivanja snimaka, do neljudski dugog trajanja pritvora? Da li su, među ostalim uhapšenicima, Goran Kljajević i Rade Terzić, nekad na vrhu pravosuđa demokratske Srbije, političke žrtve premijera, manipulacija zbog kojih nije smeo da svedoči u Specijalnom sudu, i stvarne stečajne mafije, okupljene oko vrha vlasti? Da li se pokušaj ubistva policajca, dok ga instrumentalizovane psihopate probadaju užarenim bakljama, odigrao u istovetnom sadržaju kao i sumnjiva privatizacija C marketa?
Jednom oslobođeno, političko nasilje ne prepoznaje granice. Iza uglađene maske najmoćnije srpske kompanije stoji ista energija haosa, primitivizma i destrukcije iz kojih je potekla ona sama. Da li su istinite glasine da upravo njena potpredsednica diktira otrovne i sramne sadržaje koji, u provladinoj štampi, smišljeno i sistematski kontaminiraju naš javni i politički život? Sastavljajući liste za odstrel svih koji nisu spremni da stanu u red za milost i milostinju pojedinca koji se kvalifikovao za isključivog budućeg vlasnika Srbije. Koji takođe preti. Pridružujući se, u projekciji opšteg nasilja, ministru Samardžiću, savetniku Simiću i vladici Artemiju.
Odgovori kasne, poput Godoa. Premijer kao da ponavlja da je Kosovo jedini posao, jedina zarada i jedina perspektiva. Dr Vojislav Koštunica nije zabrinut zbog sunovrata Srbije, na evropsko dno, u domenu ekonomskih i medijskih sloboda, korupcije, obrazovanja, zdravstvene nege.
Ovde je čekanje obično povratak u prošlost. Pre sedamnaest godina srpske elite zaratile su protiv jugoslovenskog društva. Nacionalni karakter obračuna na koje su pozivale bio je onaj isti prazan okvir u koji danas premijer, svojom kosovskom patetikom, smešta pritiske na neistomišljenike, na uporno bespomoćnu srednju klasu, i nastojanja da Srbija postane uređeno i pristojno evropsko društvo. O patologiji zvanične politike svedoči upravo divljanje razularene gomile u Aranđelovcu, koja pripada vladajućoj koaliciji. Ali o Svetlani Lukić i Svetlani Vuković isti oblik mišljenja neguje i ovdašnje „nacionalno odgovorno“ građanstvo, između slavskih prasećih glava i sitnih kolača, kao i talog bedne, propale Topole, prve prestonice moderne Srbije. I dok elite popisuju srpsko društvo u tovare novog topovskog mesa, kao na vinovnike korupcije, toga podmuklog društvenog zla, Transparentnost Srbija ukazuje i na obične građane, pre svega javne službenike. Deo analize te organizacije odnosi se, u prevodu, na lekare, medicinske sestre, policajce, nastavnike, administraciju. Na običnu, vrednu Srbiju svaljuje se i odgovornost da donosi procene. Napominje se kako građani Srbije sumnjiče i „privredu i privatni sektor (!), zatim obrazovanje, medije, nevladine organizacije, vojsku, poreske organe i službe za izdavanje dozvola“. Tako je i Međunarodni dan borbe protiv korupcije prošao kao cinkarenje onih koji su suočeni s besparicom, nekad i bedom, i nedostatkom bilo kakve perspektive, dok svako čeka svoga Godoa.