Povratak u školu i nova nenormalnost

Izjave Kriznog štaba kao i oprečne izjave raznih epidemiologa – od onih koji „duvaju u istu masku“ do onih koji ističu njihovu štetnost, kao i brojni izveštaji i istraživanja Svetske zdravstvene organizacije učinili su da ljudi više ne znaju kome pre da (ne) veruju.

Poslednjih dana roditelji uveliko popunjavaju ankete. Imaju dve mogućnosti – ili da prihvate „onlajn“ nastavu, ili da se deca vrate u školske klupe uz poštovanje svih mera zaštite.

Nastavnici nemaju mogućnost da biraju. Na osnovu rezultata ankete dobiće raspored časova i sasvim je izvesno da će raditi i u školi, i od kuće.

Treća mogućnost – povratak u škole bez obaveznog nošenja maski nikome nije ponuđena, a verujem da ima onih koji bi je prihvatili.

Bez obzira na različite stavove i uverenja svi smo u istom čamcu čije su daske odavno popustile. Međusobna saradnja i razumevanje roditelja i nastavnika nikada nije bila neophodnija. Ne postoji idealan roditelj, niti postoji idealan nastavnik. Krajnje je vreme da shvatimo da smo na istoj strani čamca.

Povratak u školu posle duže pauze nikada nije bio lak, ali bilo je sasvim dovoljno desetak dana da se i nastavnici i učenici uhodaju.

Kao neko ko će se dvadeset i šesti put vratiti u školu, moram da priznam da nikada nisam imala veću tremu. Muče me mnoga pitanja. Kako ću učiti prvake i učenike drugog razreda engleski ako je zabranjeno pevanje i horsko ponavljanje – dve najvažnije metode učenja u ovom uzrastu… Kako ću se osećati dok ih gledam sa maskama… Kako ću i sama nositi masku kada ne mogu pod njom da dišem duže od deset minuta, a kamoli da govorim i objašnjavam… Kako će deca videti da im se osmehujem… Kako ću ja moći da vidim njihov osmeh?!

Pitam se gde su sada oni silni borci za zaštitu dečjih prava i šta bi rekli o preporuci da se dete koje, zaboga, kine ili se zakašlje odvede u učionicu za izolaciju i tamo sačeka svog roditelja ili staratelja. Zar to nije zlostavljanje, etiketiranje i/li diskriminacija? Zar na taj način deca mlađeg školskog uzrasta neće steći odbojnost prema školi za ceo život?

Brinu me i dodatni opisi posla prosvetnog radnika – medicinska sestra i policajac. Vremenom sam, nerado, prihvatila posao knjigovođe. Ovog puta ne želim da budem ono za šta se nisam školovala.

Biti prosvetni radnik nije samo zanimanje, već poziv na koji se odgovara ljubavlju, odgovornošću i brigom za sadašnje i generacije koje tek dolaze. I baš zbog toga, na nove „pozive“ koje mi šalje resorno ministarstvo neću da odgovorim.

Autorka je profesorka engleskog jezika