Pukovnicima nema ko da piše

Predstavnik vojnog sindikata na skupu nominalno sazvanom da podrži zahteve za većim platama oficira i podoficira najotvorenije je pretio pučem!

Kako drugačije razumeti „bacanje u kontejner i vezivanje za bandere“ odgovornih za „teško stanje“ u vojsci? Kada sam prvi put čuo zastavnika Antića kako tvrdi: „Još u Srbiji ima Murata“, pomislih da je po sredi lapsus. Sigurno je hteo reći: „Još u Srbiji ima Miloša.“ Ali posle mi sinu da nije greška: još ima onih koje treba likvidirati! Prvi Murat je bio osmanlijski sultan ubijen na Kosovu, potom su se nizali drugi „Murati“ među kojima i kralj Aleksandar Obrenović a naposletku i premijer Đinđić onomad. Ko je sledeći?

Pitam se da li je zaista na čelu ovog sindikata jedan podoficir ili je on tek paravan za mnogo ozbiljnije igrače? Možda upravo za one koji ga sada javno kritikuju i optužuju? Da li je moć ovog „sindikata“ zaista toliko minorna da ne zaslužuje reči ili im vlada ništa ne sme pa stoga „mudro“ ćuti? Stvari treba uzeti najozbiljnije: na dva okupljanja vojnog i policijskog sindikata pojavili su se i bili najgrlatiji pripadnici nekih ultradesničarskih organizacija sa transparentima kojima prizivaju duhove i dela Nedića, LJotića i Draže Mihailovića. Vođa jedne fašističke a parlamentarne stranke javno ispoljava „razumevanje“ za položaj vojske i policije i nudi im kad on dođe na vlast (odnosno kada bi ga doveli na vlast) da ponovo od njih načini silu.

Jer po njegovoj voluntarističkoj ničeovskoj logici samo treba biti drzak i ne prezati od bilo čega pa će se već snovi ostvariti. A šta posle ostvarenja snova?

Naravno da su primanja i u vojsci i u policiji mala a posao je odgovoran i riskantan. U Srbiji su male zarade svih osim grupe tajkuna i estradnih zvezda. Međutim, ništa se dobro ne bi moglo očekivati od avanturističkih pučista nego da u najblažoj varijanti suspenduju sve građanske i političke slobode (uključujući i pravo na štrajk i okupljanje), da interniraju neodređeni broj lica bez suđenja a samo na osnovu sumnje u njihovu nelojalnost novom poretku i jednom reči da rade šta hoće i koliko hoće. U najgoroj pak varijanti njihov zaokret prema Rusiji, naoružavanje i huškanje na rat bili bi prst u oko NATO i EU što bi moglo dovesti do unutrašnjeg rata u Srbiji a verovatno i do spoljne intervencije koji bi Srbiju pretvorili u evropsku Siriju.

Svi posmatramo zbunjeno kako nam se plete paukova mreža nečeg još strašnijeg od onoga što smo ostavili za leđima pre dvadesetak godina. Društvo je narkotizovano revolveraškim medijima koji ubijaju zdravu pamet i zdrave emocije. Umesto njih razgoropađuju kod naroda glupost i mračne emocije. Kako je to postalo moguće? Pre sto godina evo kako je predsednik Srpske socijaldemokratske partije video stanje. Zamenimo li samo 29. maj (dan ubistva i svrgavanja Obrenovića 1903. godine) sa 5. oktobar, zamenimo li „radikalnu demokratiju“ sa DOS-om i Demokratskom strankom dobijamo vernu sliku epohe 2000 – 2012. godine:

„Mi stojimo pred jednom strahovitom anomalijom: režim od 29 maja nema svoje štampe. Radikali vladaju državom; protivnici 29 maja vladaju, preko žute štampe, javnim mnjenjem. Radikalna demokratija neće da se bavi tim tričarijama kao što je škrabanje po novinama, prosvećivanje naroda: ona je sutradan po 29 maju napustila, sva listom, redakcije, pa posela ministarske i načelničke kabinete iz kojih nikako ne izlazi. Ona za ovih sedam godina svoje vladavine nije ni prstom makla da prosveti, da uzdigne narod: ona samo vlada – i samo pljačka. I zar je onda čudno što reakcionarna i, u isti mah, žuta štampa ima toliko maha i dobija tolikog uticaja? /…/ Sudije se ne razlikuju od ostalih činovnika. Oni su organi državne vlasti, i samo to. Sa svojom famoznom ‘nezavisnošću’, oni se samo formalno razlikuju od ostalih vladinih organa. Na ovaj ili onaj način – tek njih vlada i kralj postavljaju; na ovaj ili onaj način – tek njih vlada i kralj smenjuju! I nalazeći se u tom položaju, koji se u suštini nimalo ne razlikuje od ostalih činovničkih položaja, sudije imaju i psihologiju činovnika, vladinih oruđa, organa državne vlasti, poverenika buržoaske klase. /…/ Najviše što mogu da se emancipuju od te funkcije – to je zloupotreba sudijske vlasti za svoju ličnu korist ili za reklamu svoje partije! U koliko je država još nedovoljno i rđavo organizovana a kapitalistička klasa još u haosu formiranja, kao što je to kod nas slučaj, u toliko je njihov privatni nemoral veći i skandali češći.“ (Dušan Popović, Za slobodu štampe, Beograd 1911, 30; 41 – 42)

Ništa nije toliko neumitno da se ne bi moglo promeniti. Ljudi su stvaraoci svoje sadašnjosti i projektanti svoje budućnosti. Čitavo društvo moralo bi se trgnuti iz obamrlosti i stati na put mračnim scenaristima.

Autor je književnik i istoričar