Sa nestrpljenjem smo iščekivali da postanemo novinari Danasa

Danasova vrata su od prvog dana svima bila otvorena, posebno mladima. Te 1997. dolazili su sa svih strana. Bilo nas je sa raznoraznih fakulteta, ali najviše sa FPN-a i Filozofskog. Iako se još nismo odmorili od fakultetskih klupa svako od nas je jedva čekao da „nešto napiše“, da vidi svoje inicijale ispod novinskog članka. Sa nestrpljenjem smo iščekivali da „postanemo“ novinari. Samo smo o tome maštali.

Toliko me ta grupna euforija ponela da sam zaboravila da moram još nešto da završim pre nego što zaplovim u novinarske vode. Dala sam sve ispite na FPN-u, ali ostao mi je nezavršen diplomski. Želela sam sve odjednom, sad i ovde: da diplomiram i odmah počenem da radim u Danasu, da završim jedno životno poglavlje i otpočnem drugo. Zajedno sa Danasom.

Ipak, snovi su jedno, realnost nešto drugo. „Moraš jedno po jedno. Ne žuri. Prvo završi to što si započela pre četiri godine pa onda dođi kod nas“, rekao mi je tada prvi glavni i odgovorni urednik Danasa Grujica Spasović. Nisam odustajala. Tražila sam neko prelazno rešenje. „Ti si baš uporna! Dobro, onda ćemo ovako… Dolazićeš svaki dan u redakciju i radićeš pijačni barometar. A u međuvremenu ćeš spremati diplomski“, rekao je.

Prihvatila sam, iako mi nije bilo najjasnije šta tu ima da se radi. Pijačni barometar, kao da je to neki posao, okreneš komšinicu i pitaš koliko je platila paradajz i krompir na pijaci. Tako sam ja zamišljala moj prvi novinarski zadatak.

Da nije sve baš tako shvatila sam kasnije dok sam išla od Cvetkove pijace, preko Kalenića, Bajlonijeve, Zelenjaka… sa sveskom i olovkom u ruci, pitajući sto puta jedno te isto: koliko košta paradajz, zašto vam je paprika skuplja danas nego juče, jesu li to uvozne ili domaće jagode…

Ali, nisam samo ja bila u nebranom grožđu. Svako u redakciji je imao neku svoju muku. Posebno oni koji su odavno ispekli svoj zanat: urednici, moji budući učitelji.

U prvom broju te davne 1997. godine redakcija je u uvodniku napisala: „Kažu nam da nije dobro vreme za start novih novina. Narod nema novca, leto je na pragu, a kiosci štampe već su odavno prebukirani. U pravu su. Kažu nam da je teško, gotovo nemoguće opstati, ako iza lista ne stoji ni vlast, ni opozicija, ni Brisel, ni Vašington, ni policija, ni trgovci belim robljem i žitom, ni biznismeni sa političkim ambicijama. Opet su u pravu“.

Nisam razumela… Ko kaže da nije vreme za pokretanje novina? Od kad se vlast razume u novinarstvo? Ko se usuđuje da uskrati istinu? Nisu nas tako učili profesori na FPN-u. Naprotiv.

No, nije bilo moje da mislim ili, ne daj bože, komentarišem novonastalu društveno-političku situaciju u zemlji. A još manje da naglas kažem ono čega se običan čovek najviše bojao… Biće vremena i za to.

Nije bilo dobro vreme ni tad, a nije ni sad. To je kao kad hoćete da se skućite a ono – uvek vam nešto fali: posao, stan, auto… Te ’97. sam počela da verujem da je u životu pravi trenutak upravo danas, sad i ovde, a da se s vremena na vreme, zbog nedorečene istine, vraćamo na juče da bolje isplaniramo sutra.

Diplomirala sam narednog meseca. Ne samo da sam odbranila diplomski rad nego sam uspešno „pregazila“ i pijačni barometar, naučila nazive svih ulica, od Jagićeve (u kojoj je bila redakcija Danasa) do Zelenjaka. I sve to onako usput dok sam prebirala po glavi: šta da stavim u tabelu crni ili crveni luk, ili jedan i drugi… U nedoumici, često sam u sebi gunđala: „Bolje da sam studirala Poljoprivredni a ne Fakultet političkih nauka!“.

Mogu slobodno da kažem da sam tek tad počela da učim zanat, jer novinarstvo nije ništa drugo nego zanat. Baš kao što krojač uči da šije tako sam i ja učila da pišem. Najpre vest, potom kraći izveštaj, rubriku, članak… Ulazak u novinarstvo tako i počinje, od Beogradske rubrike, od malopre spomenutog pijačnog barometra, komunalnih problema u Beogradu, javnih gradskih preduzeća, kulturnih institucija, urbanizma, Skupštine grada… Trajalo je to učenje osnove novinarstva više od tri godine. Toliko sam često išla uz Bulevar i niz Bulevar da su počeli da mi se redovno javljaju i prodavci sa uličnih tezgi. Viđali su me i po nekoliko puta dnevno. „Kako ste danas“, pitala bih, aludirajući ponosno na moj Danas. „Bolje nego juče“, odgovarali bi uz osmeh. Tako bismo počinjali razgovor. Od njih je moglo svašta da se čuje: koliko zarađuju, gde nabavljaju robu, koliko često ih „juri“ inspekcija, kojim busom dolaze na posao, ima li gužve u prevozu. Slušajući ih ja sam već imala temu kojom ću se sutra baviti.

Bio je to start mog sasvim novog, ne samo poslovnog, već i životnog iskustva. Počela sam da idem na prve konferencije za medije. Na pitanje: „Iz koje ste redakcije?“ s ponosom sam odgovarala: „Iz Danasa“. Uglavnom su me gledali nekako toplo, dobrodošlo. Ili je to bila samo moja želja da baš svi znaju da je na konferenciji neko iz Danasa, da Danas postoji i da će još dugo postojati. To su bili moji snovi, snovi početnika, snovi neke nove generacije Danasa.

Uživala sam.

Da novinarstvo nisu samo šlajfne, uvučeni redovi i tabele i da tu ima mnogo više emocija pokazaće moje naredne godine provedene u Danasu. Mom Danasu. A o njima ću nekom drugom prilikom.
Dosta je za Danas.

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.