Savamala, maska velika

Deset meseci svi iznuđeno saučestvujemo u beskonačnom pozorištarenju na temu “istraga je u tooooku“, uz sve ostale niskosti u institucijama vlasti, uz proteste javnosti i mlake prekogranične packe. Dok se javnost bakće, naravno s razlogom, ko je organizovao rušenje, ko je te noći anestezirao policiju, kad ćemo saznati ko je taj kompletirani… – na obali Save uveliko kopaju i betoniraju.

Iskreno se nadam da će za nekoliko sedmica izliti ploču iznad poslednjeg sprata, pa onda neka građani zaključuju kako im drago. Ovde želim samo da skrenem pažnju na fenomen zamene redosleda bitnosti i neshvatanja težine posledica.

Dok se u masi i pojedinačno Beograđani konsterniraju ćutnjom o rušenju, radovi na obali i po betonskom skeletu teku. Sve je veći broj građana koji su zblanuti onim što sami vide u silueti grada, kako etaže prvih zgrada BnV promaljaju preko krovova kuća, u dubini kadra u klancima ulica. Noću gradilište vampirski svetli svojim BW i Eagle Hills reklamama. Sada svi sve sami vide. Ne funkcioniše više trućanje botova o žutoj patkici kao nečijoj navodnoj ekspozituri, i ostala plitkoumna podmetanja.

Ako su neki od profesionalaca, onomad 2014. i kasnije, nagoveštavali ovakvu sliku grada, to samo znači da je naša javnost dobrim delom na onom nivou koji odgovara “metodu pokušaja i pogrešaka“, bez moći anticipacije. A to je za Grad smrtno ishodište jer su greške u urbanizmu neotklonive. Pravi je trenutak da se javnost vrati borbi protiv BnV, njegova je katastrofičnost sada ogoljena, neskrivena. Sav jad brojnih laži u povodu Hercegovačke obiće se, kad-tad, mentoru te ujdurme o glavu. Ali za Beograd trajne posledice ostaviti neće, osim gubitka vremena, koje je u Srbiji inače jeftino. A grdobe BnV itekako hoće trajno unakaziti Grad. U trenucima se čak da pomisliti da razvlačenje sa aferom fantomki zapravo veoma odgovara vlastima jer zaluđuju građane jednim dok lakše sprovode drugo, što im je u stvari itekako na prvom mestu. Stvar borbe protiv BnV je toliko prigasla da se i nekim iskrenim opozicionarima nehotice omakne lapsus da je BnV možda ipak samo estetsko pitanje. Ako se i na sekundu pristane na takvu lažnu dilemu, jasno je da bi poraz Beograda bio završena stvar.

Više puta je mladim ljudima koji hrabro i časno vode pokret “Ne da(vi)mo Beograd“ dobronamerno bila skretana pažnja da insistiranje prevashodno na savamalskoj zavrzlami – koja nije ništa komplikovano nego je običan teški bezobrazluk i zločin – zapravo posredno ide na ruku inicijatorima i investitorima BnV jer im kupuje vreme da rade to što su naumili. Ovo, dakako, nikako ne znači da masa mladih i svih urbanih građana koji čine reku protesta radi bilo šta pogrešno pitajući, iznova i iznova, kad će kraj beskrajnoj laži i demagogiji. No, upiti nad samim projektom i likom BnV kao da se manje čuju, što je paradoksalno, jer je tumor na desnoj obali Save sve veći, sve viši.

Ne treba, ukoliko iole imamo empatiju spram istine i pravde, zaboraviti urbanističke gafove prethodnih vlasti u Beogradu. Priče o sada efikasnom izdavanju građevinskih dozvola zapravo podseća da se čuvena kancelarija za brze odgovore pretvorila u žarište kancera zbog brzopletih odluka. One plivaju u protivurečnosti svoje hitrine i olakosti, s jedne, i bahatom sakaćenju dugoročnosti grada, s druge strane.

U svemu je poseban trenutak pervertiranosti način, motiv reklamiranja stanova u prvim kulama BnV. One su, na tom ekskluzivnom prostoru, namenjene za stanove čiji je glavni kvalitet “izuzetan pogled“! Istovremeno, pogled iz Beograda ka Savi i Sremu i sa leve obale reke ka istorijskim četvrtima biva zazidan, tačno onako kako su arhitekti iz Akademije arhitekture Srbije upozoravali. Beograđanima je otet pogled koji se potom preprodaje vlasnicima stanova. Bedna otimačina pod velom progresa. U duhu iste beslovesnosti onih koji donose odluke o Gradu je nedavno vođenje gosta, premijera Grčke, u čijoj prestonici je apsolutno van razmišljanja gradnja visokih kuća zbog važnosti istorijskog nasleđa, u obilaženje makete BnV. Beograd baštinu ranga atinske nema (a ko je uopšte ima?), ali ima izvanredno nasleđe prirodnog položaja i terena koje gradnjom BnV biva satrto.

Oni koji su orkestrirali fantomke trebalo je da malo više pažnje posvete simboličnosti imena ulice u kojoj se desilo ono što se ni u jednom aspektu nije desiti smelo. Jer, sa malo istorijskih analogija, prisetimo se sleda događaja iz 1870-ih, kada je od pobune u Hercegovini, preko srpsko-turskog rata, Berlinskog kongresa, Srbija osvanula u novom, progledalom stanju nezavisne države. Osiono bagatelisanje događaja tokom izborne noći u Hercegovačkoj ulici moraće da poskupi onome ko se nad činjenicama toliko pravi lud. Ne kao politički diskurs, još manje kao stranački, treba imati u vidu, bilo u aprilu ili ne bilo drugih izbora osim za predsednika Republike, da su razmere, mehanizmi porađanja, silne pravne i ekonomske zvrčke ozvaničenog “Beograda na vodi“ zapravo republičkih, državnih, nacionalnih dimenzija, kako je svojevremeno i proglašeno. Samim tim tumor BnV je potpuno jasan šlagvort u onome što nam predstoji. Nastavljanje i kompletiranje kvarta betonskih idiota ubilo bi ovaj Grad i porazilo Srbiju.

Autor je predsednik Akademije arhitekture Srbije