Šešelj

Prilično sam se, pravo da vam kažem, iznenadio kolonama i grupama ljudi koje su prolazile: išlo se na Trg Republike, na Šešeljev miting. Ja taj svet onako s visoka, i ne baš ljudski korektno, zovem polusvet. Posebno su mi upadale u oči sredovečne žene: šta li one traže tu, sa svojim čvrstim, bodrim hodom? Svi zajedno, međutim, odavali su energiju koja se retko viđa na mitinzima drugih kandidata. Bio je to jak utisak. Ali, zar taj čovek – mislio sam na Šešelja, ka kome je hrlio taj narod – još nije odapeo? Znam vrlo dobro šta govorim, znate i vi, hoću samo da još unapredim naše međusobno razumevanje: iskoristio sam, naime, njegovu rečenicu koju je on izgovorio pre dve godine, u hodniku jednog suda, kad je, ugledavši Latinku Perović, bez stida i srama – i bez ikakvih posledica – podviknuo: „Gde si, Latinka, još nisi odapela? Vreme ti je, kad misliš?“ Gde si Vojo, još nisi odapeo – evo prilike da mu se ova prostačka brutalnost vrati u lice. Da li je zaslužio nekakav drugi govor, da li je zaslužio bolje reči od ovih sopstvenih? Latinka je bila jedan uznemirujući primer, ali Šešelj u kampanji ne ostavlja na miru nikog, ni mrtvog Đinđića, nema blasfemije koju on ne sme reći. I nikom ništa. Iza njega danas ide njegov podvornik dr Bojić, koji je pre dve godine govorio da Šešelj broji poslednje nedelje. Setimo se brige Rasima Ljajića, i mnogih drugih, koji su znali da je to laž. A Šešelj, kao uskrsli Lazar, jači od konja, zamajava i danas Srbiju svojim paklenim izmišljotinama. Kad se vratio iz Haga malo sam olako zaključio da je Šešelj politički mrtvac. Suštinski, on to i jeste, i pored hordi koje su mu u subotu išle na poklonjenje. Ali, njega ipak ne bi bilo da mu Vučić nije dodao svoju milu ruku. On je – prestrašen od Šešeljevih blamaža – napravio s njim savez protiv Nikolića, i taj je posao obavljen. Sad će mu Vučić naći novu ulogu, u perverznom procesu u kojem otac ne pravi sina, nego sin oca.