Škola u Beogradu na vodi, škola za njihovu decu

Od znanja se ne može živeti, na ceni su ona koja se ne uče u školi, već tamo iza ćoška, od toga kako od 10 grama napraviti 15 ili kako tone marihuane pretvoriti u državni projekat.

Od škole nećete kupiti stan, ali ako ste dobri sa nekim, možete 24.

Nekad je dovoljno i samo da imate tetku u Kanadi i disocijativni poremećaj ličnosti. Uglavnom je preduslov i odsustvo svakog etičkog kodeksa, čak i bazičnog osećaja za dobro i zlo.

Takođe, poželjno je da pljujete onog u kog ste se kleli i gostujete u jutarnjim programima sa najvećim šerom ikada.

Važno je i da često pominjete Kosovo, ali nije nužno da znate da ga pokažete na mapi ili da znate kad je bio Kosovski boj.

To da mrzite Zapad i ono što nam nameće se podrazumeva, baš kao i da redovno putujete tamo, bar u šoping.

Da se snalazite u liftu i u fekalijama.

Dakle, sve ove životne, socijalne i za sticanje neophodne veštine nećete naučiti u školi. Škole nam nisu potrebne, ne donose profit, samo rashode i gnjavažu.

Sve beskorisno, a ako ne znaš, ispadaš glup u društvu, ako društvo zna za stid. Zato je stvoreno društvo u kom ništa nije glupo i nema stida.

Otkud onda nova škola u Beogradu na vodi? Čitav kvart je uvijen u reklamu najbolje škole u Beogradu.

Dvojezične.

Sa bazenom.

Državne.

Elitna škola za elitnu decu najelitnije novokomponovane elite.

Onaj mali prvak sa Vrške Čuke možda nema ni WC ni toalet papir, ali živi u prirodi, lišća bar ima.

Ako mu reku nisu sabili u cev za neku MHE, može i nožice da rashladi posle pešačenja do škole i opere blato.

Neki čak primaju socijalnu pomoć i žive na grbači države, odnosno elite, krajnje besramno.

Baškare se po svojim planinama sa čistim vazduhom, ne trebaju im sportski tereni, imaju livade.

Uopšte, uživaju nečuven komfor.

Deca iz predgrađa su nekako opet previše gruba i već očeličena, njima nisu potrebni neki posebni uslovi. Brusi ih život u radničkim naseljima, žilava su i možda čak zavidna, kao roditelji, lenštine, jer ima posla ko hoće da radi i ume.

Njima ne treba ni toalet papir, ni bazen, ni neki posebni tereni.

Igraju basket u parkiću. Snaći će se već.

Elitni roditelji su naprasno razvili prefinjenost posle bekstva sa pomenute Vrške Čuke.

Toalet papir se podrazumeva, petoslojni, nerecikliran, da se potisne mučna uspomena na ubrano lišće.

Vlast će udovoljiti sebi i svojima. Sazidaće hram znanja za decu, jednaku drugoj, samo malo jednakiju. «Za našu decu».

Dok će naša deca ići u škole bez toalet papira, sapuna, bazena, sredstava za rad.

Bez pedagoških asistenata ako imaju potrebe za njima.

Bez stručnih nastavnika jer u školama više niko ne želi da radi. Odgajićemo čitavu generaciju manje jednakih, generaciju bez budućnosti.

Istovremeno, u oazi novokomponovane elite, nići će jedna državna škola. Ista kao sve druge. Samo malo drugačija.

Autorka je profesorka srpskog jezika

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.