foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Šta je to trulo toliko u državi srpskoj, pa da se Milomiru Jaćimoviću zapali autobus, a studentima u Nišu preti pištoljem? Gde se, pobogu, zaškripalo na putu ka svesrpskoj Nedođiji? Kako smo došli do ovog stanja i kako je moguće, kako je to jedan student u zenitu protesta tokom prošle godine rekao, da ova zemlja ovoliko pati zbog jednog čoveka?
Ipak, može se psihologizirati i pričati kako se sve ovo zbiva zbog toga što predsednika Srbije Aleksandra Vučića nisu voleli kada je bio mali ili se ovo sve pak dešava zbog nečijih kompleksa i frustracija, ali to nas u biti neće odvesti apsolutno nigde, iako to vrlo zavodljivo zvuči, a usput ćemo pojednostavljivati politička dešavanja u našim životima i neprestano se pitati zašto se sve iznova dešava.
Elem, Srpska napredna stranka (SNS) zajedno sa svojim odurnim patuljicma doživljava se ovde kao nikada viđena antička sila ili kao pak drevno zlo – što vrlo primaljivo deluje da se kaže za kafanskim stolom, ali se ipak treba precizirati šta je u pitanju kako bismo razumeli protiv čega se, zapravo, borimo.
Naime, naša trenutna vlast funkcioniše u globalnoj superstrukturi eksploatacije, a ona sama jeste satkana od raznoraznih folklornih aspekata, ratnozločinačke prošlosti, mutantske mešavine neoliberalne pošasti, radikalskog metoda vladanja i tezgaroškog eksploatisanja radne snage, prirodnih resursa, zemljišta i svega drugog što može da se trampi za profit i politički uticaj.
Ima onaj fantastičan horor film Džona Karpentera „Stvor“ (The Thing) koji se odvija u ledenoj zabiti, gde tamošnja ekipa otkriva zamrznutog vanzemaljca, a on, dabome, se oslobađa, ali kako bi preživeo menja svoje oblike i pretvara se u ljude, te niko u biti ne zna ko je tu zaista ko. Slično se dešava i u našoj poluperifernoj citadeli.
Lice i naličje SNS jeste u tome što ono više ne ume jasno da se prepozna u ovom sistemu, budući da se kroz pljačkašku ujdurmu na ovom podneblju sam sistem identifikovao sa realnim kapitalizmom kao takvim, stoga je više i nemoguće zamisliti drugačije. SNS jeste suštinski nakaradna personifikacija tog tlačiteljskog ustrojstva koji se u ovim perifernim predelima ponajviše razotkiva u svojim čudovišnim delovanjima.
Ono što smo imali, primera radi, prošlog leta, kada su se policijski oklopnici zajedno sa ćacilendskim jurišnicima utrkivali po ulicama i sokacima sa pobunjenim narodom, koji je blokirao raskrsnice, to je, zapravo, na jednom višem i simboličkom nivou bila vlastrodržna odbrana stabilokratskog ugnjetavanja, koji su demonstranti pokušavali da zapuše.
Liberalne apologete će reći da ovo što živimo još uvek nije kapitalizam, te da spominjanje borbe protiv toga znači uzaludnost i promašaj, ali Aleksandar Vučić i svi drugih zli pajaci iz njegove uklete družbe prstena jesu maske te ideologije na ovom vampirskom balu u kojem učestvuju i ostali svetski, da ne kažemo riđokosi šešelji.
Sve veća agresija i ustaljenost nasilja prema svima onima koji se protive ovom i ovakvom uređenju – iako ga nužno ne prepoznaju kao kapitalistički – zapravo jeste odgovor nemani koja brani svoje interese, a ti interesi se u ovom konkretnom trenutku odražavaju kroz čuvanje vlasti, koja je napravila paukovu mrežu između tajkunskog bratstva, podzemnih hijena i međunarodnih vukova, u kojem su do skoro bili svi relativno siti.
Stoga mi ovde ne smemo u državi srpskoj da gledamo kao da se nešto negde zastranilo, jer bi nas to opet odvelo na vrlo maglovit put bez povratka u relativno lažni optimizam, već je bitno, za ova naša čaršijska posla u borbi protiv pomahnitale aždahe, da skužimo da naša zemljica nije nikakav zarobljeni arbitar od neoradikalskih mešetara, nego je namesnička kolonija u kojoj jedna frakcija konglomerata vlada nad donjim klasama.
Možemo to malo i da pojednostavimo, pa da kažemo da SNS i Aleksandar Vučić su, zapravo, ekspresija tog robovlasičkog kazamata, te da je pod njihovim kandžama on samo doveden do svog maksimuma.
Zato Milomir Jaćimović, Dijana Hrka i mnoštvo drugih ugroženih i potlačenih, ipak, intuitivno i neposredno se bore protiv sve veće nejednakosti, legalnih i nelegalnih pljačkaških pohoda, protiv uništavanja naših života zarad profitiranja vrlo uskog kruga ljudi, a nasilje koje ih prati zapravo je pokazatelj da su dirnuli u srce tame. I Stvor se u filmu plaši vatre, pa čini svašta kako bi preživeo. Tu smo negde.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
