A onda je došao SNS na Vračar

Mnogo nas je tu prohodalo. Uvek je bio naš, ali nikada nismo ga svojatali. Bio je brežuljkast valovit kao i najmanja gradska opština. Sa svih strana otvoren, u svemu nalik Beogradu nekada, javni prostor za sve ljude, bez obzira da li žive u naherenim udžericama iz Bulevara ili u pametnim zgradama, zvučnog imena niklim u poslednjoj dekadi veka.

Ponosili smo se fontanom, česmama, žuborom, poj ptica razaznavali izdaleka. Na dva dečja igrališta generacije su se igrale, na padinu iza dolazili svi da se spuste sankama. U hladu breza i borova stvarale su se uspomene, a pogled na spomenik Karađorđu i Tesli, Narodnu biblioteku Srbije, Hram, bio je deo svakodnevice – nemerljivo vredno zajedničko dobro, dostupno svima.

A onda je došao SNS na Vračar. Način na koji su došli do mandata ne oslikava samo karakter, već svedoči o naumima. Procenili su neprocenjivo zemljište i krenuli prepuštati javno. Prvo propadanju, onda svojim investitorima. Prepustili su ono što se ne poklanja ni za sva blaga sveta. Većina ljudi koji su rođeni i odrastali u gradovima ima svoju priču o parku, njegovom doživljaju koji večno pamti. Ukoliko smognemo snage i pameti, generacije koje dolaze imaju priliku da pamte da smo se za park borili. I da uče.

Uslov je da postanemo svesni koliko je važno odupreti se. „Drveća su beskrajna težnja Zemlje da progovori sa Nebom koje sluša“ pisao je Tagora. U zemlji u kojoj jedan čovek biva mera svih stvari i jedini glas, teško je i neravnopravno, posebno što Crkva i vlast Zemlju i Nebo premrežavaju interesom.

U poslednjih deset godina nametnuli su nam brojne nove simbole prestonice. Kič je spoljašnji omotač, novac pokretač. Svi njihovi poduhvati sudaraju se sa realnošću, životom i postojećim. Za raspevanu fontanu bilo je nužno ukloniti spomenik Tucoviću, sat postaviti blizu spomenika knezu Mihailu, Stafana Nemanju uzdići na ruševinama Železničke stanice…

Svi ovi projekti razgradnje su dokaz da oni ne umeju javni prostor da urede bez poništavanja istorije, značaja i kulture, da njihova gradska vlast ne može da isporuči projekat koji služi svima, a ne samo bogaćenju pojedinaca, hranjenju taštine i najmanji kompromituje vrednosti.

Zašto je najavljena izgradnja skoro 400 stanova oko Hrama Svetog Save neprihvatljiva?

Zato što se time ukida park. Uništava zelenilo. Povećava površina pod betonom. Opterećuje saobraćajna infrastruktura. Kanalizaciona i vodovodna mreža dovodi do pucanja. Od urbanističkih parametara se pravi papir za jednokratnu upotrebu. Sve biva podređeno profitu i pervertiranoj potrebi dokazivanja moći. Odabranih, ne izabranih.

Ne tako davno govorilo se kako se monumentalni Hram može videti sa svake tačke prestonice. Za desetak godina došli smo u situaciju da se Hram neće videti sa Slavije i sa Čubure gledajući zaklonjen.

U podnožju najvećeg sakralnog objekata svakodnevno ćemo i dalje zaticati radnike dok užurbano treći put menjaju prilazne stepenice, uređuju dekorativni pojas iznad vrata prema godišnjim dobima ili saniraju hidroizolaciju ispod mermernih ploča. A od sutra već moguće je i one koji grade kvadrate za odabrane. Hiljade i hiljade. Prosta računica za prostake. Sa čime će mermerno zdanje činiti prostornu celinu? Sa čime ambijentalnu?

Koju istorijsku celinu mogu predstavljati betonska grdosija i mesto gde su ustanici konačili? Hram će se ogledati u oknima novog Tržnog centra? Mališani iz vrtića i škole probijaće se kroz šumu vozila? Tako se odužujemo arhitekti Branku Pešiću, prema čijim zamislima je rađena obnova Hrama Svetog Save? Toliko i tako brinemo o istoriji? Urbanizam i humanizam samo su u projektima naprednjaka antagonizirani.

Masovna stambeno-poslovna izgradnja na svetosavskom platou smanjiće kvalitet života svih žitelja. Degradacija javnog prostora podstiče i druge nepravilnosti čime se stvara začarani krug propadanja koji je teško zaustaviti ili kontrolisati. To su dovoljni razlozi da uprkos netransparentnosti procesa i zatamljene stvarne uloge aktera, uzmemo učešća u odlučivanju o sudbini parka oko Hrama Svetog Save.

Autorka je žiteljka Vračara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.