Nacionalne i internacionalne institucije koriste raspoložive načine u ovom obračunu. Često su, međutim, posledice te borbe sasvim suprotne od ciljeva sa kojima se rat objavljuje, što je najočiglednije u ratu protiv droge. Skupoceni višedecenijski rat samo postaje sve skuplji a iza rešetaka i na sudskim klupama nalaze sve manje bitni u tom lancu. Osim toga, uprkos uloženim sredstvima – droge na crnom tržištu ne nedostaje, naprotiv. Postoji, ipak, neka razlika između zastupljenosti organizovanog kriminala u različitim državama. U Srbiji se, tako, stiče utisak znatnog pogoršanja stanja, uprkos pompeznim najavama, zvučnim nazivima i akcijama o kojima nas izveštavaju režimski mediji.

Iz KRIK-ove istraživačke studije o ubistvima sa karakteristikama mafijaških obračuna vidimo da je od 2012. broj ovakvih slučajeva u stalnom porastu. U proseku se dogodi jedno ubistvo na svake tri nedelje. Iz kriminološke perspektive, nesumnjiva su dva zaključka:

1. Nemoć države i institucija. Od ukupno 119 mafijaških ubistava od 2012., pravosnažno je rešeno šest, a u većem broju slučajeva su počinioci nepoznati. Važno je napomenuti da se ovde ne radi o zločinima sa smrtnim ishodom, pljačkama, osvetama ili eskalacijom nerešivih konflikata među ljudima. Sva ova ubistva imaju karakteristike mafijaških obračuna.

Ukoliko nema kolateralnih žrtava, mete i žrtve su ljudi od ranije poznati istražnim organima, neretko sa dosijeima, na uslovnim kaznama ili otvorenim sudskim procesima. Ubistva su izvršena postavljanjem eksploziva na (skupocene) automobile, pucnjavama iz auta u pokretu (kome se retko ili nikad ne uđe u trag), sačekušama ispred zgrada, na ulicama, u kafićima i restoranima.

Neretko se događaju u toku dana na prometnim mestima, gde se, osim mete, nalaze i drugi građani. Uprkos velikom broju svedoka, nadzornim kamerama i preciznom povezivanju žrtve sa pojedinim kriminalnim klanovima – slučajevi ostaju nerešeni a počinioci nepoznati. O svima, bez izuzetka, naširoko izveštavaju svi mediji. Intervjuišu se svedoci, objavljuju se fotografije sa mesta zločina, snimci sa nadzornih kamera, identitet žrtve i povezanost sa kriminalnim strukturama u državi i regionu, a komentatori na portalima se utrkuju u „rešavanju“ svakog slučaja. Pojedini, zbog svoje brutalnosti i bezobzirnosti, zavrede i konferenciju za medije sa koje nam se, po pravilu, obrati Ministar policije ili predsednik države, uveravajući nas da je država istrajna u namerama da iskoreni kriminal i da svi čine sve što je u njihovoj moći.

Isto tako, redovni su i izveštaji o obimu mnogih akcija u borbi protiv organizovanog kriminala. Tada bude privedeno na stotine lica, a saznamo i o količinama zaplenjene droge i/ili oružja. Kontračinjeničke izjave poput one da bezbednost građana nikada nije bila na višem nivou ili da država u toj borbi pobeđuje, ukazuju nam na drugi kriminološki zaključak, daleko strašniji od prvog:

2. Povezanost države i mafije. Da nemoć države nije samo posledica akumulirane moći i sposobnosti organizovanih kriminalnih grupa, već da su odgovorne institucije i istaknuti funkcioneri deo organizovanih kriminalnih grupa jasno nam pokazuju detalji bilo kog slučaja mafijaškog obračuna.

Osim toga, institucije se pokazuju i više nego sposobnim i efikasnim u rešavanju drugih sporova. Kada je potrebno istražiti ko je pokrenuo lavinu panike zbog „metana u vodi“ ili koji tviteraš je ugrozio bezbednost funkcionera svojim tvitovima, nadležne službe reaguju promptno, a i u načelu tromo tužilaštvo, deluje ekspresno i ispostavlja se veoma upućenim u aktivnosti građana i pojedinih medija. Dakle, institucije postoje i po potrebi rade veoma solidno.

Utisak je da postoje nedodirljivi i van zakona. To nije samo slučaj predsednika koji ne može da bude tužen, čime je jasno stavljen van zakonske odgovornosti za bilo koje delo, već je to slučaj i sa većinom mafijaških obračuna i oznakom „počinilac nepoznat“. Poslednji u nizu incidenata koji dokazuju mafizaciju države jesu fotografije predsednikovog sina u društvu osuđenih kriminalaca sa Svetskog fudbalskog prvenstva u Rusiji. Iz detalja ovog slučaja, vidimo da su pomenuta lica sa tribina stadiona – redom poznata istražnim organima, da imaju na desetine prijava, ali i da se dovode u lične i bliske veze sa pojedinim pripadnicima srpske Žandarmerije.

Čini se da se srpske bezbednosne institucije svojim poslom bave kao sportskim ribolovom, uhvati i pusti. Bolje informisan deo javnosti već je navikao na nesuvisla objašnjenja koja stižu sa vrha vlasti, pa smo tako posle objašnjenja istovetnih donacija građana tokom predsedničke kampanje, dobili još jedno veoma slično. Radi se o pukoj slučajnosti i hajci na predsednikovog sina koju su pokrenuli mrzitelji Srbije. Pre ovoga, Ministar zdravlja Zlatibor Lončar povezan je sa, za medicinsku etiku, apsolutno neprihvatljivim delima.

Kako izveštava OCCRP i KRIK, lažno prikazujući zdravstvena stanja Petra Panića, pomagao mu je da izbegne ili prolongira sudske procese. Ovo nije prvi put da u javnost dospeju veze ministra Lončara sa zemunskim klanom. Na suđenjima pripadnicima zemunskog klana, koja su još uvek u toku, u svedočenjima kriminalaca, njegovo ime se neretko pominje kao ime lekara koji je učestvovao u mafijaškim obračunima na strani zemunskog klana. Bila je sporna i kupovina stana od supruge jednog od vođa zemunskog klana, ali smo i za to dobili objašnjenje da je stan bio na prodaju i da se radi o pukoj slučajnosti.

Reagovalo je sindikat lekara sa zahtevom da ministar podnese ostavku, ali izostala je reakcija  tužilaštva koje bi trebalo da pokrene istragu, pa ili kazni i osudi novinare koji šire takve dezinformacije ili Ministra zbog falsifikovanja dokumentacije i zloupotrebe položaja. Petar Panić koji se povezuje sa zemunskim klanom, bio je dugogodišnji šef obezbeđenja Vojislava Šešelja, a postoji i više fotografija iz različitog perioda sa predsednikom Vučićem.

Ubistvo Saleta Mutavog, razotkrilo je i to da mu je lično obezbeđenje bio zatvorski čuvar, u tom trenutku na godišnjem odmoru. Verovatno je da nikada nećemo saznati kako je Sale Mutavi – osuđen na zatvorsku kaznu, ubijen na slobodi i zašto je zatvorski čuvar na godišnjem odmoru bio angažovan kao obezbeđenje, ali i kako je član ekipe Saleta Mutavog završio kao član obezbeđenja na Vučićevoj zakletvi.

Ovo su samo najsvežiji primeri, veza kriminalnih klanova i vlasti može da se prati i dublje. Istraživanje ove veze otkriva nam povezanost običnih bezbednosnih službenika i kriminalaca, ali i šefova kabineta koji odaju službene informacije vođama klanova, kao i veze visokih državnih funkcionera sa mafijaškim donovima i vođama klanova. Međutim, pošto Uprava za organizovani kriminal, tužilaštvo i drugi redovno imaju akcije hapšenja a pošto te akcije u ishodu ne dovode do pada stope kriminala ili smanjenja mafijaških obračuna – pitanje koje se nameće je o čemu se zapravo radi?

Izborni autotirarizam u upravljanju državom ne odnosi se samo na surovo „političko“ obračunavanje sa opozicijom. Čini se da svaki autoritarni režim sa sobom dovlači i svoju mafijašku strukturu. Učestali mafijaški obračuni od nultog dana smene jednog autoritarnog režima, ali i ljutita objava rata mafiji iz vrha vlasti – u slučaju izgubljene bitke, govore nam da je to sukob između mafijaških klanova, a ne sukob države i mafije.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS