Srbija plače, a predsednik viče na čoveka u Toljevcu

Sve to boli i dalje, ali sada imamo nadu, imamo decu koja su ustala tražeći pravdu i poštovanje zakona, za koju smo mislili da su samo deca, imamo studente za koje smo mislili da žive na sopstvenoj planeti, na društvenim mrežama, „bleje“ po kafićima, uče, polažu ispite i prave planove kuda da zapale sa diplomom. I baš kad smo se s tom činjenicom gotovo pomirili, oni su se iznenada spustili sa svoje planete i podsetili nas da „razum služi sticanju slobode“, kako reče Česlav Miloš.

I tako, od blokada univerziteta, petnaestominutnih ćutanja širom zemlje, pa i regiona i sveta, dobili smo i sliku nepreglednih kolona studenata kako u sumrak koračaju kroz vojvođansku ravnicu, kako prolaze i drugim delovima Srbije, poput oslobodilaca, što i jesu.

Oslobodili su Srbiju straha. Zato ljudi plaču. Kao da su se mnogi tek sada osvestili da svih ovih godina žive bez prava na slobodu, i kao da su tek sada shvatili koliko im ta sloboda nedostaje. Zato što je prirodna i zato što potreba za njom postoji u strukturi svakog ljudskog bića.

Ta lepa, mlada i pametna lica zapravo su jedno veliko putujuće ogledalo nacije. U njemu se ogledaju svi naši porazi i greške, naivnost, lakovernost, sebičnost, kukavičluk, malodušnost, koristoljublje, srebroljublje. Plaču i mladi i stari, i žene i muškarci.

Plačemo i zato što tu decu na ulici gaze i lome im vilice, zato što se smrzavaju, zato što su spremni da žrtvuju godinu svojih studija. Plačemo zato što su nam potpuno neočekivano doneli radost i to veliku. Plačemo i zbog sopstvene krivice, možda i stida. Zato što smo u svojoj agoniji i nečinjenju stigli dotle da nam državu spašavaju deca.

Neka deca nastradala su zbog atmosfere nasilja u društvu, neka druga zbog pohlepe vlasti, a ova treća deca bore se za sebe i svoju budućnost, ali i našu. Valjda su zbog svega toga ti prizori dirljivi, i valjda zato plačemo. A rodiće se izgleda i poneka ljubav. Eno jedne slike na društvenim mrežama dvoje mladih kako se ljube pod transparentom na kome piše: „Ne vraćam se u BG zbog Novosađanke“.

A zašto predsednik viče na jednog siromaha?

„Masa je strahovita kada se ne boji“, kaže Spinoza. Možda se predsednik te mase uplašio i zato gubi konce i nerve. Ali zašto ga je toliko razljutio čovek na skupu u Rasinskom okrugu koji se usudio da ga nešto pita, čovek koji je u nesreći na poslu izgubio desnu ruku i koji od države kao odštetu mesečno dobija manje od devet hiljada dinara?

Zašto je toliko neprijatan prema pripadniku društvene grupe koja, prema svim istraživanjima, godinama većinski glasa za njega i njegovu stranku?

Da bismo došli do odgovora na to pitanje, možda nije loše u pomoć pozvati Junga i prisetiti se njegovih ideja o tzv. personi. Persona je maska koju svako od nas ima, „socijalno poželjna slika nas samih koju emitujemo u spoljašnju sredinu“. Prema ovom psihijatru i psihoanalitičaru, funkcija persone je dvojaka, da ostavi određeni utisak na društvenu okolinu, a druga da sakrije našu pravu ličnost.

Persona, koja već duže od decenije pokušava da upravlja našim životima, za neke uloge ima vremena da se pripremi, za neke nema. Pošto studentski protesti traju već dugo, naša Persona ima vremena da se spremi za izjave u javnosti povodom tih događaja.

Otud poneka i „topla“ reč upućena studentima, poziv na dijalog, pokušaj podmićivanja povoljnim stambenim kreditima, poziv razjarenim „lojalistima“ i kapuljašima da svoj bes obuzdaju, da više ne napadaju studente, te u tom duhu nastavlja i voditelj na provladinoj televiziji s nacionalnom frekvencijom, govoreći u kameru pred milionskim gledalištem o svojim prijateljima koji su ga pitali gde mogu nabaviti oružje, što on – trebalo bi čitati iz njegove persone – nikako ne odobrava.

Šta se dogodilo na skupu u Rasinskom okrugu, gde se predsednik nalazio među sopstvenim glasačima? Svoj na svome. Dogodilo se samo jedno nezgodno pitanje koje nikako nije očekivao i maska je pukla, a iz nje je šiknuo dubok, najdublji prezir. Dogodila se scena koja izaziva mučninu.

Šta dalje kaže Jung? Kaže da najveća opasnost od persone nastane kada se pojedinac potpuno poistoveti sa svojom maskom i više ne razlikuje lažno ja od pravog, kada „živi još samo u svojoj sopstvenoj biografiji“.

A šta je s našim biografijama? Sada, kada zahvaljujući studentskom ustanku, strah ubrzano napušta ovaj narod, hoćemo li i kada u svoje biografije konačno upisati: Od danas živimo slobodno.

Autorke je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.