Stanje u Srbiji je dirigovani haos

Sudeći po sve učestalijim sednicama Saveta za nacionalnu bezbednost, dramatičnim i spektakularnim koracima srpskih zvaničnika, propraćenim senzacionalističkim najavama i naslovima bliskih medija, na pleća aktuelne vlasti pao je ogroman istorijski teret. Problemi i izazovi sa kojima se susreću politička i državna elita, prezentuju se kao najteži u istoriji države, kao sudbonosni, kao prekretnica za budućnost. I sam predsednik Srbije, obraćajući se javnosti u subotu, pored ostalog kaže : „U teškoj smo poziciji. Saterani smo u ćošak…“

Povod obraćanja bio je provokativni upad i raspored pripadnika kosovskih specijalnih jedinica ROSU na sever Kosova, zauzimanje jezera i hidroelektrane „Gazivode“, te potonja reakcija organa kosovskih i vlasti Republike Srbije, pripadnika međunarodnih misija na Kosovu i Evropske unije. Predsednik je istakao i da je, uz podršku međunarodnih faktora, napadnut mir od strane prištinskih vlasti, da naš narod nema na koga da se osloni, osim na sebe i svoju državu, da je to bio pokušaj izazivanja reakcije Srbije koja bi bila iskorišćena za dalju satanizaciju naše zemlje, ali da je Srbija reagovala odmereno, mirno i staloženo.

Aktuelna situacija sa ispoljenim tenzijama, bez sumnje, ugrožava nastavak dijaloga i ukazuje da su albansko-srpski odnosi najdelikatnija tačka regionalne stabilnosti i sigurnosti. Uvažavajući želju „vrhovnog komandanta“ da istakne nameru očuvanja mira (gotovo) po svaku cenu i „nultu toleranciju“ nasilja nad Srbima na KiM, dovođenje Vojske Srbije u najviši stepen pripravnosti svakako nije odmerena i staložena reakcija. Nije bila ni ona u aprilu 2017. godine, posle eskalacije krize u Makedoniji, niti početkom avgusta ove godine (takođe, na celoj teritoriji), zbog napetosti na KiM.

U najsvežijem sećanju su okolnosti u vezi sa nedavnom dvodnevnom posetom predsednika Vučića severu Kosova kada je, nakon informacija da Priština namerava da ga spreči da poseti HE „Gazivode“, naredio vojsci, a zatim zatražio od policije i BIA, da prekinu svaku komunikaciju sa kosovskom policijom, KFOR-om i svim međunarodnim predstavnicima na Kosovu. Prekid komunikacija sa mirovnim snagama za koje je, u više navrata, tvrdio da imaju ključnu ulogu u zaštiti srpskog naroda i očuvanju bezbednosti na KiM?!? Preduzete mere bile su, uglavnom, iracionalne i dodatno su doprinosile konfrontaciji i narušavanju međusobnih odnosa. Ukoliko je angažovanjem vojnih i (dela) policijskih snaga hteo svima da stavi do znanja da će Srbija biti uz svoj narod, da neće dozvoliti novu „Oluju“, „Bljesak“ ili „17. mart“, uskratio nam je odgovor na pitanja – na koji način će se narod zaštititi i po koju cenu?

Može li, u uslovima ispoljenog licemerja EU i neadekvatnog reagovanja međunarodnih mirovnih snaga, „borba“ razgovorom protiv bezumlja rezultirati željenim efektima? Nije li poslednja provokacija kosovskog lidera i reakcija „zapadnih saveznika“ još jedan pokazatelj da je, kada je Kosovo u pitanju, „Vučićeva politika“ doživela poraz? Održava li se ovakvim „akcijama“ zamrznuti konflikt na Kosovu i kome on odgovara? Može li se izolovano govoriti o KiM, van konteksta orijentacije Srbije i njene perspektive? Kako u okrilje civilizacije stići sa kadrovima koji su podsticali, a i danas podstiču, nestabilnosti na ovim prostorima?

Političko-bezbednosne „akrobacije“ i stvaranje osećaja ugroženosti, izvesno je, ne doprinose pronalaženju zajedničkog jezika i uzdržavanju od zapaljive retorike koja, bez realne osnove, zvuči preteći. Teško je i prisetiti se, a kamoli pobrojati, koliko je, u poslednjih nekoliko godina, bilo „kriznih“ situacija u regionu i medijskih (pre)oblikovanja percepcije javnosti, u kojima su u centru zbivanja bili Srbija i njeni najviši zvaničnici. U odgovarajućim vremenskim intervalima javnost se, sve češće, izjavama o delovanju stranih obaveštajnih službi, zaverama protiv pojedinih organa vlasti Srbije i pokušajima destabilizacije zemlje i regiona, dovodi u stanje iščekivanja i neizvesnosti. Pri tom, medijima i građanima ostavlja se prostor za pretpostavke i fabrikovanje teorija zavera, uz „umirujuće“ tvrdnje da nema razloga za paniku jer državni organi dobro rade svoj posao. Zajedničko za sva „događanja“ jeste da, nakon medijskog tretmana, nisu do kraja razjašnjena, uključujući i efekte angažovanja stranih bezbednosnih struktura čije delovanje na teritoriji Balkana nije novost.

Aktuelna vlast često insistira na tvrdnjama da je Srbija „stub“ i garant mira i stabilnosti u regionu. Nametnuta ili samoprihvaćena uloga? U nedostatku stabilne potpore, nužan je kritički osvrt na osnovanost takvih istupa, jer čusmo iz usta predsednika kontradiktorne izjave – da Srbija ne može da izdrži nikakve sukobe i da je priterana uza zid, ali da je VS spremna da odgovori na svaki razvoj situacije? Poslednju tvrdnju potkrepljuje ministar odbrane, izjavivši da je VS u gotovosti da brzo i odlučno izvrši sva naređenja i zaštiti živote građana Srbije bez obzira gde žive. S obzirom da ostaje nepoznanica KAKO i da Zapad (neformalno) daje legitimitet ovakvom stanju, Srbi (ne samo iz oblasti Ibarskog Kolašina) imaju razloga da budu zabrinuti za svoju bezbednost. To je poražavajuće za mnoge od nas.

Autor je general-potpukovnik u penziji