Ta teška strana reč – genocid

Dva dana ranije predsednik Hrvatske Zoran Milanović posle odavanja pošte ubijenim u Jasenovcu uspeo je da zarati sa „sedmom silom“ na mestu na kojem su pijetet i skrušenost civilizacijski imperativ. Ipak, verbalna razmena vatre nije zaglušila njegove jasne i ohrabrujuće poruke koje predstavljaju dašak milozvučja za mržnjom natopljeni region.

Još ranije srpski predsednik, nosilac crnog pojasa medijskog realnog aikida, odbio je da zločin u Jasenovcu kvalifikuje kao genocid jer bi to „značilo narednih sto godina loših odnosa sa Hrvatima“.

Niko ne spori da su za političare reči samo instrumenti za masovnu manipulaciju, kako one izgovorene, još češće one neizgovorene.

Jasno je da Bajden verovatno ni ne zna zašto je Turska bila na strani poraženih u Prvom svetskom ratu, niti ko je, kako i kada počinio genocid na Jermenima.

Nije slučajno da se baš na ovaj način šalje poruka jednom od najvažnijih NATO saveznika, niti je slučajno da se to dešava u trenutku kada se još ne zna konačan broj nastradalih u ratom razorenoj pokrajini Nagorno-Karabah.

Bajdenova izjava, ma koliko iz jermenskog rakursa izgledala istorijska, imaće samo deklarativni karakter i vremenom će izgubiti ionako upitni moralni kredibilitet na kojem će insistirati samo licemerni mondijalistički utopisti.

Milanović je bez ikakvog ustezanja Jasenovac obeležio kao mesto na kojem je počinjen genocid.

Njegova izjava ostala je u senci nepotrebnih izleta u istorijski laicizam koji su dali municiju dežurnim „dušebrižnicima i čuvarima nacionalnog ponosa“ da nastave nacionalistička puškaranja preko plota.

Nemaju ratoborni Balkanci tu sposobnost da rafiniranom analizom Milanovićevog obraćanja izdvoje deo u kojem on sasvim pravilno ustaše definiše kao hrvatske naciste i produženu ruku njihovih nalogodavaca u Berlinu, što je za dobar deo tamošnje javnosti gorka pilula koju uporno odbijaju popiti.

Lakše je iskrivljenim pogledom uveličati njegovu nespretnu gradaciju stradanja tri zajednice koje su nesumnjivo podjednako bile mete udruženog genocidnog poduhvata ustaškog stožera i državnog aparata marionetske NDH.

Nije bilo teško predvideti da će se odmah aktivirati medijske „narodne straže“, koje su umesto žurnalistike, doktorirali hematologiju, pa jedni Milanoviću prebrojavaju srpska, a drugi ustaška krvna zrnca, a svi do jednog žedni ne istine, niti činjenica, već upravo krvi koju pažljivo mikroskopiraju.

Ko mu je kriv kada nije na vreme shvatio da za dugovečnu vladavinu nije potrebna inteligencija i elokventnost, što on svakako poseduje u natprosečnim mernim jedinicama, već borilačka veština koja umesto pesnica koristi reči, a umesto fer-pleja, forsira sadizam.

Predsednik koji drži do sebe i do svoje dugovečnosti mora televizijski studio posmatrati kao oktagon, voditelja kao izazivača, a publiku kao potkupljivog sudiju kojeg treba impresionirati.

Stvar je talenta, ali i iskustva, koju rundu izabrati za obavezno ponižavanje protivnika, jer tu bravuru publika nagrađuje ekstra poenima.

Nakon početnog kurtoaznog ispitivanja pozicija sledi razoružavajuća serija udaraca, čisto da se uspostavi jezik sile, a ne argumenata, a onda, kada je protivnik sateran u ugao, može se dozvoliti međupotez u vidu „znate li gde je Mauricijus“ ili „je l’ bilo izbora, Srđane“.

Ali, takva vrsta neravnopravnog duela važi samo za domaće takmičenje.

Kada je potrebno odglumiti regionalnog mirotvorca i iskoristiti sarajevsku medijsku zvezdu kao kapsulu ariela za dodatno i dubinsko čišćenje svoje prljave prošlosti (i savesti), onda naš hrabri i nepokolebljivi predsednik skida MMA rukavice i navlači fokusere kako bi dragom gostu omogućio da svu raskoš udaraca koje svakodnevno usmerava direktno u lice sa istoimene (Fejs) televizije.

Prosto neverovatno.

Čovek koji je trebalo da bedž sa Šešeljevim likom zameni bedžom „U Srebrenici nije bilo genocida“ savija kičmu da bi eskivirao bezobrazni kroše čoveka koji ne samo da insistira da se masakr u Podrinju markira kao genocid, već ne skriva motiv tog svog insistiranja odbijajući da izgovori puno ime entiteta koji čini polovinu države iz koje dolazi.

Svodeći Republiku Srpsku na skraćenicu i smatrajući je istorijskom greškom prekodrinskih Srba on bez uvijanja kičme (koju za razliku od svog beogradskog sagovornika uvek drži pravo) stameno stoji na nepromenjenoj verziji bliske nam tragične prošlosti po kojoj su Srbi krivi za rat, Srbija je agresor, a Republika Srpska je genocidna tvorevina.

Degutantno je bilo pakovanje u sjajni papir zašećerenu tabletu strihnina kada je Jasenovac poslužio kao utešna nagrada za nekadašnjeg „Drecuna sa Pala“.

Dok su nasumično listali svoje istorijske čitanke izgledali su kao klinci koji tapkaju na ulici pa ili preuveličavaju ili bezobrazno smanjuju vrednost uložene sličice.

Ni u toj bestijaliji Vučić nije želeo da genocidom oguli masku budističkog sveštenika koju je prethodno stavio, a sa kojom danas umesto ratnih strelica ka Sarajevu ispaljuje Astra Zeneca vakcine.

Možda su u pravu oni koji predskazuju poslednje dane. Da Vučić ne sme ono što Milanović sme, da Vučić ćuti tamo gde Milanović poentira?

Šelig je upozorio – ako se istoričar spušta na svetonazorje mase, on postaje najamnik svog vremena. Političar je rob ili svojih ambicija ili svoje prošlosti. Pred sudom istorije Vučić ima obe ove otežavajuće okolnosti.

Autor je lekar, član Glavnog odbora DS