Tamni noćni vozovi

U letnjim popodnevima, kad sunce krene zapadu, a svoje zaslepljujuće oko usmeri ka dolini, mogao sam da jedva nazrem njegov zmijoliki obris.

Kasnije, kad su počeli da me vode na vašar u Minićevo na Dan mladosti (moji su govorili „na German“ jer su taj datum vezivali samo za verski praznik) mogao sam i da pobliže vidim tu metalnu grdosiju koja je kloparala, šištala i dimila jače od dimnjaka oko Svetog Save.

Još kasnije, te su gromade povukle dizelke, i u jednu takvu sam se prvi put popeo u zimu ’69, kad su mi otkrili šum na srcu i poslali kod kardiologa.

Tu činjenicu i danas zločesto koristi moj sin kad hoće da mi smanji rejting („Vidi ga, taj se u 6. razredu prvi put vozio vozom, a u srednjoj probao bananu i viršlu sa senfom!“).

Voz je kasnije na mojim životnim putevima imao značajne trase: Jednim sam tako, samo dužim pravcem, putovao u Niš kad su me na regrutnoj komisiji u Zaječaru odbili kao nesposobnog za vojsku zbog već pomenutog šuma na srcu i ravnih tabana, a ja tražio još jedan pregled, ne bi li me u vojsku i poslali (ko nije služio vojsku – teško se mogao oženiti).

„Ko ti je rekao da si nesposoban za vojsku“ – pitao je major-kardiolog u Vojnoj bolnici u Nišu – „Teraj ga, bre, u materinu!“.

Istim putem sam stigao vozom, pred kojim je pariskim svetlima očaravajuće sijao rasprotrti Niš, u kasarnu kraj železničke stanice, sa čijeg sam razglasa svake večeri žalosno slušao kako sa perona polaze vozovi za rodnu kraj, koga neću videti 15 meseci…

I opet me, sudbinski, život doterao uz prugu, u ovaj stan pod čijom terasom, na kraće od deset metara ide visoki pružni nasip: Prve sam noći po traumatičnoj selidbi, trgnut iz početne faze sna tutnjavom i treskom ponoćnog teretnog pretovarenog voza (a još pod utiskom zemljotresa u Ploeštiju), zgrabio pod ruke moje tada osmomesečne kćeri i krenuo da bežim!

Za tri i po decenije je voz, ipak, postao moja životna rutina, pojava na koju sam odavno prestao da obraćam pažnju, kao što prestanete da obraćate pažnju na automobile koji prolaze pod vašim prozorima.

I putovao sam one ’93. u stočnim vagonima bez vrata, na decembarskim temperaturama, bez plaćene karte, ali i bez sedala i ikakvih držača; jedna nepoznata (ali i ljupka) gospođa mi je pokidala tri gajke na pantalonama držeći se za njih (prethodno je pitala za dozvolu), dok sam se ja upirao u šipku na krovu, a putnička masa, prateći inercijom voznu liniju, talasala na sve strane.

Da te čelične grdosije koje se kreću samo šinama i čine sigurnost putovanja izvesnijom od svih mogu da budu i nemilosrdne uverio sam se prvi put po vestima o nesreći kod Lapova, gde su dva putnička vagona iskočila iz šina, i donele smrt za 34 putnika.

Vest je poprimila mnogo potresniju dimenziju kad sam saznao da je u njoj stradao i moj školski drug (sakupljali su ga u komadima, a prepoznali samo prsten na ruci), koji je sa bratom blizancem išao u razred sa nama.

Nikada u svojoj svesti nisam mogao da razdvojim koji je od blizanaca likom poginuo, mada sam imenom znao.

To je, valjda, bila i prva generacijska smrt, i zato je ta vest teško pala, kao i druga, kada se moj imenjak (takođe vršnjak) smrzao u smetu kraj pruge, vraćajući se iz druge smene…

I danas, posle godina posrnuća, posle vremena u kojima su pod mojom terasom išli sve ređi tamni noćni vozovi bez putujućih, i sve prazniji i kraći „teretnjaci“ kloparajući, pri čijim se prolasku nije tresao pod u mom stanu niti padale knjige sa polica, ponovo su (dolaskom kineskih kolonizatora) krenule teške kompozicije, do vrha napunjenih vagona našim prirodnim bogatstvima (ponekad iza moćnih dizelki izbrojim i po tridesetak vagona); noću, na odblesku škiljavog svetla parkovske led-svetiljke pod terasom, promiču obrisi velikih cisterni sa otrovnim materijama (ne prevoze se sokovi i pijaća voda).

Šine se na nasipu obraslom gustim rastinjem koje niko ne uklanja (a nekada sam mogao da brojim putnike) ugibaju, uvijaju i škripre. Laminat (koji je zamenio nekadašnji brodsku pod) sad sitno pucketa i cvili, i čekam da ponovo počnu da padaju knjige sa polica.

Strah me je da se u tami noći neka kompozicija ne sjuri u našu omanju zgradu, da bar jedna cisterna sa smrtonosnum teretom ne provali u naše sobe.

Ako bih pošao prugom, verovatno bih kao neki zlonamerni TV reporteri izdajničkih medijskih kuća mogao da naiđem na istrulele pragove, da vadim dugačke zavrtnjeve („šraufove“, kako ih zovu neke ambiciozne TV dojavljivačice) iz držača koji treba da drže šine i obezbeđuju njihovu sigurnost, iako je pre godinu-dve bila rekonstrukcija pruge do Niša, na kojoj je od svega najvidljivija seča rastinja.

Ali, konačno, ne plaše me najviše takve pruge. Istina, na njima će, ako se pod hitnim nešto ne učini, i dalje biti iskliznuća (evo, za nedelju – tri), pa će možda stradati i koji građanin – Bože moj, pa i u Americi svakih deset sekundi padne i strada po jedan perač prozora… Svakih deset sekundi!

Plaši me ova naša pruga, čiju je liniju, neodgovorno i potpuno nestručno („razumevajući“ se u sve) trasiralo Ovo; pruga na kojoj je rekonstrukcija nemoguć zahvat, a njome vijuga nekontrolisano zahuktala lokomotiva, u kojoj neukom vozovođi nije ostalo više ništa sem da se konstantno drži za glavu i kuka na sav glas, čineći onima u vagonima iza neizvesnost i strah većim.

Prošao je mnoge crvene signale, još nekako prolazi smrtonosne zavoje, a nema ruke koja bi, od putujućih, bar pokušala da dohvati sigurnosnu kočnicu, da bar na taj način pokuša da spreči katastrofu.

Plašim se konačnog iskliznuća, nakon koga će biti nemoguće iskliznuto nanovo podići na pokrivljene sine (zanemarimo potencijalne žrtve) ili još goreg – da se negde preko krhkog nadvožnjaka survamo u duboki ponor, kao u visokobudžetnoj američkoj filmskoj drami (disaster movie), na čijem kraju iz završne scene uništenja u dubokom ponoru, sa dna ekrana, kao poslednja scena naše nesrećne priče, ne izniknu završna slova: The End.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.