Učešće roditelja – važan preduslov za dobru školu

Takođe bih napravila i kratak osvrt na jednogodišnje iskustvo iz opštine Belmont, američke države Masačusets, gde su nam deca završila prethodnu školsku godinu.

Veliki broj nastavnika voli ono što radi. To se vidi u entuzijazmu koji ulažu u svoj posao, vreme koje posvećuju tokom i nakon radnog vremena, kao i prema njihovom odnosu prema učenicima.

Što se roditelja tiče tu imamo širok dijapazon ličnosti, međutim, sve roditelje spaja da žele da im deca imaju dobro obrazovanje. Roditelji to pokazuju na različite načine, što dovodi do odličnih inicijativa, ali takođe i do problema i konflikta između ove dve strane.

Uz to, vreme se promenilo. Nastavnici imaju sve manji autoritet i sve manje načina da sprovedu svoju nekadašnju obrazovnu i vaspitnu ulogu. Profesija je degradirana materijalno, ali i društveno. T

radicionalno obrazovanje, koje je manje-više istog formata kao i kad smo mi, roditelji, išli u školu, jednostavno nije više prilagođeno trenutku u kom živimo. Međutim, deluje da su suštinski očekivanja roditelja od nastavnika i škole u obrazovnom i vaspitnom pogledu ostala ista.

Roditelji su grupisani mahom po Viber grupama odeljenja. U tim grupama uvek ima bar nekoliko proaktivnih i agilnih roditelja. Tu se nekad rađaju fantastične ideje i inicijative. One se neretko i sprovedu u delo, međutim na širem planu sva ta energija nastaje i nestaje u jednoj uskoj, odeljenjskoj grupi.

S obzirom na sve navedeno, istakla bih tri, prema mom mišljenju, osnovne celine za razumevanje problema:

Angažovanost i učešće – U najvećem broju slučajeva, u Srbiji su roditelji malo aktivni ili neaktivni, a celokupna aktivnost se svodi na roditeljske sastanke i poneko učešće u savetima roditelja. Mnogi roditelji smatraju da je njihov uloga da prate školski napredak svog deteta, ali ne i šire učešće u školskom životu. Ovo je donekle i jasno, jer nam se ni ne nude neke druge opcije.

U Masačusetsu su roditelji najčešće veoma angažovani u školskom životu. Kroz PTOs (Parent-Teacher Organizations, u prevodu organizacije roditelj-nastavnik), volonterske aktivnosti i uključivanje u školske savete, roditelji su aktivni partneri u obrazovanju svoje dece. NJihovo učešće je često integralni deo školskih, ali i opštinskih aktivnosti.

Očekivanja od škole – U Srbiji roditelji često imaju visoka očekivanja od škole kao glavnog, a ponekad i jedinog autoriteta u obrazovanju dece. Postoji tendencija da se na školu oslanja za rešavanje svih obrazovnih i disciplinarnih problema, uz manje roditeljske uključenosti u svakodnevne aktivnosti.

U Belmontu takođe postoji očekivanje roditelja da škola pruži kvalitetno obrazovanje deci, ali oni aktivno učestvuju u tom procesu i samim tim su očekivanja balansirana. Roditelji tu vide sebe kao saradnike, a ne samo kao korisnike.

Komunikacija i saradnja – Komunikacija između nastavnika i roditelja u Srbiji je najčešće formalna: roditeljski sastanci, otvorena vrata, dani otvorene škole. To uglavnom podrazumeva informisanje o školskim formalnostima, rezultatima, kao i rešavanje problema.

Roditelji mogu da osete da nemaju dovoljno prilika, kao ni načina da utiču na određene odluke škole. U Americi je ova komunikacija više dvosmerna i kontinuirana. Roditelji redovno učestvuju u razgovorima sa nastavnicima i upravama škole, a ta povratna informacija utiče na donošenje odluka i unapređenje funkcionisanja škole.

Videvši ove razlike uživo i prepoznavši neke prednosti koje donosi američki model, smatram da kod nas ima prostora za unapređenje u sledećim domenima:

Podsticanje aktivnog učešća – Uvođenje modela koji podstiče roditelje da budu partneri škole. Za početak bi bilo potrebno uvesti radionice i seminare od strane nastavnika i uprava škola, koji bi edukovali roditelje o važnosti njihove uloge i načinima uključivanja u školski život.

Ovo bi bilo korisno školskom sistemu kako bi već preopterećeno i nedovoljno plaćeno nastavno i pomoćno osoblje moglo da podeli teret sa roditeljima u određenim aspektima rada. Ujedno bi uticalo i na balansiranje očekivanja roditelja od škole, kao aktivnih učesnika, kao i na veće međusobno razumevanje.

Jačanje roditeljskih organizacija – Saveti roditelja i slične organizacije mogu postati efikasniji kroz veća ovlašćenja i podršku od strane škole. Jasnija definicija njihove uloge i odgovornosti, uz veću transparentnost, može doprineti jačanju poverenja, učešća i saradnje.

Razvijanje volonterskih programa – Stavka koju vidim kao ključnu za promenu ovog odnosa je uvođenje sistemskih, odnosno formalnih volonterskih programa (po ugledu na PTO). Ti programi, odnosno organizacije bi omogućili roditeljima sistemsko uključivanje u različite školske aktivnosti: od organizacije događaja, prikupljanja novca za različite potrebe u nastavi, do pružanja pomoći u učionici i samoj nastavi po potrebi.

Ove organizacije bi trebalo da podrže različite vidove uključivanja roditelja: organizacioni – roditelje koji bi se aktivnije bavili radom udruženja, radni – za one koji bi se povremeno uključivali konkretnim radom i odvajali svoje vreme u skladu sa mogućnostima i znanjem, kao i finansijski – za one koji možda nisu motivisani da odvoje svoje vreme, ali su mogućnosti i žele da potpomognu novcem. Kombinacije navedenih vidova uključivanja bi svakako bile podstaknute.

Najveći broj roditelja bi se uključivao povremeno, kroz radni deo u zavisnosti od slobodnog vremena i teme akcije koja je predložena, što je potpuno u redu i već to bi bilo dovoljno za značajnu promenu u ovom domenu.

Povećanje transparentnosti i komunikacije – Redovno informisanje roditelja o odlukama i planovima škole, kao i uključivanje roditelja u proces donošenja odluka, može doprineti boljoj saradnji i većem osećaju zajedništva.

Ova stavka bi trebalo da podrazumeva: 1. kreiranje (digitalnih) platformi za informisanje i povratne informacije, gde bi roditelji mogli da postavljaju pitanja i predlažu ideje, kao i 2. promociju roditeljskih volonterskih organizacija, kako bi svi novi roditelji u školskom sistemu mogli da čuju da tako nešto postoji i da se dodatno edukuju o načinima učešća. Sve ovo zajedno može povećati njihovu uključenost i poboljšati kvalitet komunikacije između škole i roditelja.

Za kraj, da naglasim, u Americi postoji dosta aspekata u kojima smo ne samo jednaki nego i bolji, poput ogromnih klasnih razlika gde je kvalitetno obrazovanje dostupno ipak samo onima iz srednjih i viših klasa i ponosna sam što naš sistem ima i prednosti u odnosu na jednu od najrazvijenijih opština u Americi. Ali ono što je dobro ne treba da se dira, te je u ovom tekstu fokus samo na ono što mi se čini da može da se poboljša.

Unapređenje odnosa između roditelja i škole u Srbiji zahteva angažman obe strane, ali pre svega sistemsku podršku koja će omogućiti roditeljima da postanu aktivniji učesnici u obrazovnom procesu.

Autorka je majka troje dece školskog uzrasta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Ovaj tekst doprinos je javnoj raspravi o budućnosti obrazovanja koju je pokrenuo Zeleno-levi front