U dve privatne bolnice (jednoj novosadskoj i drugoj beogradskoj) odbili su da mi urade operaciju hernije (bruha, kile), uz obrazloženje da bi bilo koja anestezija – totalna ili lokalna (odnosno regionalna) – kod mene, zbog hroničnih bolesti srca i pluća, mogla da izazove smrt. A kako bi verovatno skoro ukleštenje hernije takođe lako moglo da izazove smrt, ostavili su mi da biram od čega ću da umrem. (Prava srpska lekarska etika, nema šta!)
Da bih se nekako spasao, potražio sam na jednom sastanku mišljenja trojice veoma iskusnih lekara – jednog penzionisanog vojnog hirurga koji bi me operisao, bivšeg direktora Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici i anestetičara sa 40-godišnjim radnim stažom. I sva trojica su horski rekli da za veću glupost nisu čuli, da me regionalna anestezija ne bi dovela ni u kakvu životnu opasnost.
Objasnili su mi da se totalna i lokalna anestezija potpuno razlikuju, kako po hemijskom sastavu, načinu davanja, tako i po svim drugim osobenostima, te da da bi moja operacija u lokalnoj anesteziji mogla da se obavi bez ikakve bojazni. Poslušao sam ih, operisao se lako i danas idem da mi povade konce.
Zbog čega ovo pišem? Pa, između ostalog, i zbog toga što mislim da je naš zdravstveni sistem potpuno korumpiran. Dok vam u državnoj bolnici kaže da na operaciju možete da čekate, isti lekar vam kaže da vam je neophodna hitna operacija, ali u njegovoj privatnoj bolnici. A zbog čega jedan te isti lekar istovremeno radi i u državnoj u privatnoj bolnici? Pa zato što u državnoj traži pacijente, mušterije koje će da mu plate njegov rad u privatnoj. Da li u Ministarstvu zdravlja Srbije iko uviđa ovaj problem? Da li iko uviđa da su takvi lekari u dubokom sukobu interesa i da se zbog toga u državnim bolnicama prave višegodišnje liste čekanja za operacije?
Daleko pre pojave privatnih klinika, ogromne probleme imao sam i u državnim. U porodilištu u Narodnog fronta supruga mi se porađala puna 24 sata jer su doktori zaboravili da joj skinu serklaž (zašivanje materice). Sinu su mi zbog tog propusta oslabili očni mišići, a posledice se, posle 40 godina, vide i danas. Dali smo ga na operaciju oka, ali je ona bila samo delom uspešna. I niko i nikada zbog svega toga nije bio ni ukoren, a kamoli odgovarao.
Prilikom operacije slomljene potkolenice u odgovarajućoj bolnici (na Banjci) ona je toliko bila loše urađena da sam dve godine morao da provedem ležeći u krevetu, a kost mi je zarasla tek kada sam samoinicijativno počeo da pijem pilule s kalcijumom.
Pre nekoliko godina morao sam na oba oka da operišem kataraktu. U državnom domu zdravlja mlada i (ne znam zašto) ljuta doktorka rekla mi je da moram da čekam da ona „sazri“, tj. da se poveća, iako već tada nisam video da bih mogao da slikam. Po povratku kući izguglao sam desetak naših i stranih zdravstvenih sajtova i na svima je, bez izuzetka, napisano da katarakta mora da se operiše odmah, čim se primeti, zato što njen rast može da prouzrokuje i trajno slepilo.
Ali ono što me zaista nervira, što je podlo i pokvareno u privatnim bolnicama, u kojima je bezobzirno sticanje novca najvažnije, jeste nepotrebno ponavljanje pregleda i laboratorijskih analiza. Zbog čega bi vas, recimo, stavljali ponovo na rendgen ukoliko im na kompakt disku donesete svež, gotov snimak? (Da i ne pominjem štetnost česte radijacije.) Zbog čega bi ponavljali kardiološka, pulmološka i druga istraživanja ako im donesete najsvežija gotova? Da li će se broj eritrocita, leukocita i ostalih krvnih nalaza menjati od jedne do druge laboratorije? Pa naravno da neće, ali će privatnoj klinici uvećati prihod.
Zbog čega su onda privatne klinike odbile da me operišu? Pa zato što već i pri samoj pomisli na neku komplikaciju, nepovoljan ili i smrtan ishod operacije, privatna klinika bi izgubila reputaciju, bila bi proglašena nesigurnom, a u njoj neće ništa da se rizikuje – čak kada pravog rizika zapravo i nema.
Skoro sam pročitao da se u svetu na svakih 15 minuta ostvari nov, epohalan medicinski pronalazak. Prate li ovo naši lekari? Veoma sumnjam zato što u Novom Sadu ne znaju ni za laparaskopske i laserske operacije koje se već više godina rade u Beogradu.
Naravno da ne mislim da su svi lekari u Srbiji neradnici i neznalice, ni u državnim ni u privatnim klinikama. Ali mislim da mnogi studenti medicine, čim diplomiraju, smatraju da su sposobni da leče, ne shvatajući da su na fakultetu naučili samo osnovne pojmove, a da o pravoj trijaži bolesnika, dijagnostici i najadekvatnijoj terapiji praktično ne znaju ništa. Ne znaju, na primer, da se jedna postojeća terapija ne sme zameniti potpuno drugom, već da se novi lekovi postepeno uvode, jedan po jedan, zato što je organizmu potrebno vreme da se na njih priviknu.
Ne postoje kod nas troje lekara koji će vam dati istu (često čak ni blisku) dijagnostiku i terapiju. Zbog toga sam u naslovu ovog teksta i napisao da se kod nas leči vradžbinama (kao pre Galena), a ne svežim naučnim saznanjima.
Ali, da se vratim svojoj operaciji hernije. Privatnoj bolnici u Beogradu, koja se hvali da je i hirurška, uputio sam molbu da mi vrati novac (ili bar jedan njegov deo) koji sam utrošio nepotrebnim dolaskom i pregledom kod njih. Odgovorili su mi da im to ne pada na pamet jer je njihov konzilijum lekara ustanovio da bi operacija bila opasna. Međutim, na osnovu najsvežijih lekarskih nalaza koje sam im doneo, to su mogli da mi kažu i pri prvom dolasku u njihovu bolnicu. Zbog čega to nisu tada uradili, već me zvali da me operišu, a onda se predomislili? Odgovor se nalazi u jednoj rečenici njihovog otpusnog pisma: „Po prijemu u bolnicu kompletno klinički, laboratorijski i radiografski ispitan.“ A to, naknadno i nepotrebno, ponovno ispitivanje naravno košta i naplati se.
Autor je istoričar kartografije i književnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
