Verifikacija faktičkog stanja na Kosovu, o kojem već duže govori i britanski diplomata Timoti Les, jeste apsolutno jedini realni koncept koji se nalazi pred Srbijom i kosovskim Albancima, ali i pred međunarodnim faktorima, koji bi morali da prihvate i garantuju ishod dugogodišnjih pregovora.
Razgraničenje Srba i Albanaca na Kosovu bazira se na kompromisu dve strane, to nije rešenje nametnuto spolja, kakva su bila sva dosadašnja i u tome je najveća snaga ovakvog rešenja, koje garantuje dugotrajan mir i stabilnost. Za Srbiju ovo je daleko od idealnog rešenja, ali pruža maksimum koji je u ovom momentu moguće postići i to je ono za šta se bori predsednik Vučić, čija je pozicija i u Srbiji i u međunarodnim okvirima zbog toga veoma teška. S jedne strane, domaća javnost, a naročito opozicione partije, Srpska pravoslavna crkva i neki uticajni intelektualci odbijaju rešenje o razgraničenju i traže nemoguće, iz prostog razloga što ne učestvuju u pregovaračkom procesu i ne osećaju nikakvu odgovornost za rešenje kosovskog pitanja, čekajući da neko drugi to uradi umesto njih.
S druge strane, najuticajnije zemlje Zapada, a pre svega Nemačka, i same ne doprinose postizanju kompromisa tako što insistiraju na nepromenjivosti granica Kosova. Predsednik Vučić je, dakle, u izuzetno teškoj poziciji, stešnjen između dela domaće javnosti i jakih međunarodnih faktora, da isposluje istorijski kompromis sa Albancima i da na taj način stavi tačku na najteži i najkomplikovaniji konflikt na Balkanu. Uveren sam, ipak, da neće odustati od te borbe, jer se čvrsto zalaže za jedino realno i pragmatično rešenje, koje će Srbiju ostaviti čistog obraza, uprkos nizu katastrofalnih poteza koje su ranije vlasti decenijama činile u vezi sa Kosovom.
Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
