Vučićev biser Boža

Duga je to i tužna priča o izborima prvog čoveka naše nacionalne olimpijske kuće. Traje još od 1945. kada su komunisti Josipa Broza Tita došli na vlast revolucijom koju su izveli za vreme Drugog svetskog rata. Osnivača i prvog predsednika Srpskog olimpijskog komiteta Svetomira Đukića komunisti su bez sudskog procesa i sudske odluke proglasili izdajnikom naroda i zabranili pominjanje njegovog imena i dela, samo zato što se, kao divizijski đeneral u ratu protiv Nemaca, borio u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci u otadžbini. Do dana današnjeg srpski istoričari nikako da odgovore na pitanje: Kako su to i zašto Nemci izdali poternicu za komandantom Jugoslovenske kraljevske vojske sa istom ucenom od 100.000 rajhs maraka, kao i za partizanskim komandantom Titom. I kako to da ga Amerikanci odlikuju i dižu mu spomenik zbog zasluga u spasavanju njihovih oborenih pilota u Srbiji, ako su on i njegov divizijski đeneral Svetomir Đukić bili izdajnici naroda.

To je međutim druga tema koju ovde pominjem samo da bih ilustrovao činjenicu da, od te 1945. do današnjih dana, krovnom srpskom sportskom kućom upravlja i na rukovodeća mesta svoje ljude postavlja vojni odsek „Službe“ tada poznat pod imenom KOS. Oni su pored Olimpijskog komiteta upravljali i upravljaju i Sportskim društvom i Fudbalskim klubom Partizan. S druge strane policijski deo „Službe“ ondašnja UDBA vodila je Fudbalski i sve ostale sportske saveze kao i Sportsko društvo i Fudbalski klub Crvena zvezda. Tu su koreni današnjeg haosa i u sportu i u društvu.

Jer, od tada do danas, dakle preko 70 godina, „Služba“ (današnji naziv BIA i VOA) neprikosnoveno vlada našim društvom, fudbalom i sportom uopšte. Jedan jedini put 2005. godine „Služba“ je napravila grešku u Olimpijskom komitetu kada je dozvolila da za predsednika bude izabran najznamenitiji Srbin u svetu biznisa Filip Cepter. Mislili su da će im Cepter dati novac kojim bi oni upravljali. A kada su posle samo par meseci predsednikovanja shvatili da će on svoj novac ulagati u sport a ne u njih, oterali su ga besramnim pravnim nasiljem, ne obazirući se na to šta piše u pravnim aktima.

Kako je došlo do toga da se oko izbora Božidara Maljkovića pravi višemesečna lakrdija, jer su još decembra meseca prošle godine svi savezi bili jednoglasni da novi predsednik bude „džudista“ Ivan Todorov, inače visoki funkcioner BIA. Neustavni koordinator svih službi bezbednosti bio je preopterećen poslovima vođenja naroda, vlade, parije, države, pa se nije mešao u rad i sastav Olimpijskog komiteta dok je predsedavao Vlade Divac. Kao veliki sportski autoritet, Vlade Divac je ne pitavši nikoga promenio dobar deo rukovodećih ljudi iz Vojnog odseka „Službe“, pa je malo falilo da predsednik postane zamenik direktora BIA. Neko je međutim sa zakašnjenjem pred samu Izbornu skupštinu skrenuo pažnju koordinatoru da je došlo do poremećaja u podeli sportskih resora između BIA i VOA, i sve je vraćeno na početak. Izborom Božidara Maljkovića međutim ljudi i stvari postavljeni su na svoja mesta. Čak i nekadašnji generalni sekretar Sportskog društva i Fudbalskog kluba Partizan, svojevremeno siva eminencija celog jugoslovenskog sporta, Žarko Zečević, ponovo jaše. Među članovima novog Izvršnog odbora, pored njegovog imena kao naznaka odakle dolazi i koga predstavlja, piše – sportski funkcioner. Zaboravili su da dodaju doživotni ili večiti.

Božidar Maljković je izabran aklamacijom od istih onih ljudi koji su u decembru bili za Ivana Todorova. Zahvaljujući se tim sportskim prevrtačima prve kategorije Maljković je rekao sve i o sebi i o onome ko ga je postavio na to mesto. Citiram: „Četrdeset i pet godina čekam ovaj trenutak da doživim krunu karijere, njen sam trijumfalni zaštitnik. Politika Vlade Srbije za sport je izvanredna. Želimo u saradnji sa premijerom i Ministarstvom sporta da dislociramo neke sportove iz Beograda. U tim centrima moći ćemo da zaradimo neki dinar dolaskom drugih sportista“. Slede duboke misli plitkog značenja: „Moj princip rada je: Ko hoće supu, nema za salatu“, ili: „Neko možda može da radi bolje od mene, ali više sigurno ne može“. I onda ključna Maljkovićeva misaona banalnost: „Uspeh u sportu se stvara, ne može preko noći ili čudom. Preko noći i slučajno se samo povećava natalitet“. Oni koji dobro poznaju Maljkovića kažu da se sve što je rekao i moglo očekivati, a da jedino on zna šta je hteo da kaže kada je svoj izbor uporedio sa izborom novog predsednika Francuske Makronom rekavši: „Neću biti ponizni predsednik kao Makron već radni“. Po mnogim mišljenjima Boža Maljković je kao čovek, načinom na koji je došao do, kako kaže, krune svoje karijere, poništio sve vanserijske uspehe kao košarkaški stručnjak.

Autor je urednik Sportske galaksije